Марко Краљевић и Оџа Ђуприлић

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић и Оџа Ђуприлић

Кад је кавга на Косову била,
Ту су оба цара погинула,
Цар Мурате и славни Лазаре,
Изгибоше све српске војводе,
Не утече ока за свједока, 5
Ни да кажу како им је било.
Но остаде Краљевићу Марко,
Марко бјеше зап’о у тавницу,
У некаку проклету тавницу.
Кад се Марко довати шарина, 10
Па са собом ријеч бесједио:
Хвала Богу, хвала великоме,
Куд ћу мога окретат’ шарина?
Ја л’ у Турке, ја ли у ајдуке?
Да окренем гори у ајдуке, 15
Што ће јадан учињети Марко,
Кад сад Срба нема ниједнога?
Но ћу ићи у Стамбола града,
На дивану цар Отмановића,
Неће ли ме царе погубити, 20
Ил’ примити у своје делије.
А у мисли у коју бијаше,
Тако Марко у Косово дође,
До малена шера Вучитрна,
Пред меану Бошка Југовића. 25
Па кад Марко пред меану дође,
На меану наклонио главу,
Кад ту Срба нема ниједнога,
Само сједе јаничари Турци,
Турци пију вино и ракију. 30
Кад их виђе Краљевићу Марко,
Ту су Марка сузе пропануле,
Па се врну до коња шарина,
Те својега посједе шарина,
Отиште га пут Стамбола града. 35
Што ћу бројит’ брда и долине,
Ил’ дуљити какве лакрдије,
Куд гођ иде у Стамбола дође.
Када Марко у Стамболу дође,
Ту својега одсједе шарина, 40
Поведе га у подрумје мрачно,
Нарани га зоби и сијеном.
Оде Марко у пјану меану,
Те се ладна напојио вина,
Ту је Марко конак коначио. 45
А сјутра дан рано поранио,
Па отиде цару на дивану,
Све му каза што је дош’о Марко.
Цар га прими у своје делије,
А шарина у топло подрумје, 50
Ту он стаја три године дана.
Кад се трећа напуни година,
Једно јутро подранио Марко,
Па пресреће цареве делије,
Још како се помамио шарац, 55
Шарац ате и парипе туче.
А то гледа оџа Ћиприлићу.
Кад видио противно му било,
Па отиде цару на дивану
И казује за поступак Марков. 60
Још овако оџа проговара:
„Султан царе, њему жарко сунце,
Дај ти мене три стотин’ делија
И дај мене делибашу Марка,
Да ја идем у лов у планину." 65
Цар му даде три стотин’ делија.
Отале се оџа подигнуо,
Са царскијех тристотин’ делија
И поведе делибашу Марка.
Лов ловили за неђељу дана, 70
По Јастребу високој планини.
Ниђе лова ни оком виђети,
А камо ли лова уловити,
Па се натраг повратили били,
Док су дошли на сред од Јастреба 75
Код некаква зелена језера.
Ту су сјели те су починули,
Ко је гладан хљеба заложио,
А ко жедан воде се напио.
Но да видиш оџу Ћиприлића, 80
Нешто му се даде погледати
И угледа утве златокриле,
Ђе се тице по језеру сјаје,
Па дозива Краљевића Марка:
„Шта се оно у језеру сјаји?" 85
А Марко му оде бесједити:
„Оно су ти утве златокриле,-
Ви пуштите ваше соколове,
Они ће ви утве поватати."
Кад то зачу оџа Ћиприлићу, 90
Па пустио тице соколове,
Онамо их утве поваташе
И свакоме саломише крила.
Ал' да видиш Краљевића Марка,
Он сокола не пушта својега, 95
Но га држи себи у њедрима.
А велиму оџа Ћуприлићу:
Делибаша, Краљевићу Марко,
Ми пуштисмо тице соколове,
Онамо их утве поваташе 100
И свакоме поломише крила,
Ти сокола не пушташ својега,
Но га држиш себе у њедрима."
А Марко му на то одговара:
„Пуштио бих сокола мојега, 105
Мој ће соко утву уватити,
Па се бојим иле од Турака,
Или мене, ил’ соколу моме."
А оџа му даје вјеру тврду,
Да с’ не боји иле од Турака, 110
Нити себе нит’ соколу своме.
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Па сокола пуштио својега,
Изви му се небу под облаке,
У језеро загон учинио 115
И онамо тицу уватио,
На суво је доносио Марку.
Кад то виђе оџа Ћуприлићу,
Он потеже сабљу од бедрице,
Те соколу посијече крило 120
И оте му утву златокрилу,
Па повика три стотин’ делија,
Те побјеже низ Јастреб планину.
Оста јадан код језера Марко,
Жао му је сокола својега. 125
Разљути се Краљевићу Марко,
Па соколу посијече главу,
А довати тулумину вина,
Те напија себе и шарина,
Па посједе својега шарина, 130
Отиште га трагом за Турцима.
Лако гони ама стиже брзо.
Ђе достиже оџу Ћуприлића,
Тако Марко оџи проговара:
„Ајде оџа у Стамбола града, 135
Те ти тамо за овамо кажи,
Ови тамо долазити неће.“
У делије загон учинио.
Докле коња изигра шарина
И док сабљу крви напојио, 140
Ту нестаде три стотин’ делија.
Па својега отиште шарина,
Право гони пут Стамбола града.
Кад достиже оџу Ћуприлића,
На лабуда коња помамнога, 145
Оџа Марку тако бесједио:
„Куд ћеш Марко у Стамболу граду,
Цару ћу те учинити даву.“
А Марко му на то одговара:
„Курво једна, оџа Ћуприлићу, 150
Кад ми ође стаде пријетити,
А како ћеш кад у Стамбол дођеш?"
Сабљом ману отсјече му главу,
Гони шарца у Стамбола града.
Када Марко у Стамболу дође, 155
Ту својега одсједе шарина,
Ето Марка цару на дивану,
Све му што је по истини прича.
Но му вели цар Отмановићу:
„Што учини Краљевићу Марко, 160
Нек’ погуби три стотин’ делија,
Што погуби оџу Ћуприлића?
Кад без њега живјет’ не можемо,
Нит’ можемо живјет’, нит’ умријет’."
На џелате оком намигнуо, 165
Да Маркову посијеку главу.
Ал’ се Марко погубит’ не даде,
У џелате загон учинио,
Обрну се три четири пута
И посјече четири џелата, 170
Па наћера цар Отмановића.
Цар с’ измичи, а примиче Марко,
Док доћера цара до дувара,
Онда царе бесједио Марку:
„Богом сине Краљевићу Марко, 175
Немој моју посјећ’ русу главу,
Просто тебе што си учинио
И даћу ти под туром фермана,
Што учиниш у Стамболу граду,
За то тебе суда бити неће.“ 180
Тако кажу и говоре људи,
Даде њему под туром фермана
И по тада што је учинио,
Нигда Марку суда није било.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 160-166.