Марко Краљевић и Николица, бан од Румелије5
0001 Лов ловио Краљевићу Марко,
0002 Лов ловио љетни дан до подне,
0003 Ништа му се уловит не дало.
0004 Веће му се било додијало,
0005 Па он сједе под јеле зелене.
0006 Ту је сио, па је починуо.
0007 И он стаде Марко обједиват:
0008 Б’јела круха и главицу лука.
0009 Ал ето ти Сибињанин-Јанка,
0010 Божју Марку помоћ називао:
0011 ”Божја помоћ, побратиме Марко!”
0012 Л’јепо њему Марко потпримио.
0013 Ту се они стану разговарат.
0014 Ал говори Сибињанин Јанко:
0015 ”Да ти, побре, моје јаде кажем,
0016 Ти би вазда о њима мислио!
0017 Девет сам се пута оженио,
0018 Све ми девет љуби преминуло,
0019 А сад не знам, хоћу ли десетом?
0020 Ја дванаес имадох синова,
0021 Смрт је љута свијех покосила.”
0022 Ал говори Краљевићу Марко:
0023 ”О мој побре, Сибињанин Јанко!
0024 Да ти, побре, моје јаде кажем,
0025 Ти би твоје позаборавио,
0026 А моје би на памет ставио.
0027 Бијели сам свијет обишао,
0028 Ја се Марко јесам оженио,
0029 Љуби ми је чедо породила,
0030 А до мало с чедом преминула.
0031 Опет сам се Марко оженио,
0032 Опет ми је љуби преминула.
0033 Трећим сам се Марко оженио,
0034 Три ми сина љуби породила,
0035 Сва три су ми давно преминула.
0036 Опет ће ми љуба породити,
0037 Моли Бога, драги побратиме!
0038 Да би мени сина породила.”
0039 Ту се Јанко с Марком поздравио,
0040 А Марко се двору повратио.
0041 Кад еј арко б’јелу двору дошо,
0042 Маланоје вр’јеме постојало,
0043 Мало вр’јеме ни недјеља дана.
0044 Љуби му је чедо породила,
0045 Мало чедо, али мушка глава.
0046 Ал говори Маркова љубовца:
0047 ”Господару, Краљевићу Марко!
0048 Кога ћемо поздравит за кума,
0049 Кад имамо свакуд пријатеља?”
0050 Ал говори Краљевићу Марко:
0051 ”Не брини се, моја љуби драга!
0052 Ал немамо Румелији равној.
0053 Ми хоћемо позвати за кума
0054 Николицу, Румелија бана.”
0055 Па је Марко књигу написао
0056 И шаље је Николици бану.
0057 Овако му у књизи китио:
0058 ”Пријатељу, Николица бане!
0059 Досад јесмо пријатељи били,
0060 Одсад ћемо бољи, ако Бог да!
0061 Љуба ми је чедо породила.
0062 Молим тебе, драги пријатељу!
0063 Да ти дођеш ка Прилипу граду,
0064 А за кума чеду малахному.”
0065 Одговара Николица бане:
0066 ”Пријатељу, Краљевићу Марко!
0067 Рад бих доћи ка Прилипу граду,
0068 Ал не могу, драги пријатељу!
0069 Ер сам ти се давно поболио.
0070 Већ ти дођи Румелији равној
0071 И доведи чеда малахнога,
0072 Па ћемо га крстити овамо.”
0073 Кад је Марку мала књига пала
0074 И кад Марко књигу проучио,
0075 Не хће ићи Румелији равној.
0076 Али му је љуби говорила:
0077 ”Господаре, Краљевићу Марко!
0078 Ми хајдемо Румелији равној,
0079 Да ја видим Николицу бана.”
0080 Кад је Марко љуби разумио,
0081 Два је добра коња опремио.
0082 На једнога љубу поставио,
0083 На другог се сам с чедом бацио.
0084 Здраво иду горицом зеленом.
0085 Кад су дошли Румелији равној,
0086 Л’јепо их је бане причекао.
0087 Стављо их је за свјетле совре,
0088 Примако им пива и једива,
0089 Пред Јелину црвенога вина,
0090 А пред Марка вина и ракије,
0091 Док се Марко није изопио.
0092 А када се Марко изопио
0093 Ђе је сио, туте и остао,
0094 У чврсти је санак ударио.
0095 Кад то видје Николица бане,
0096 Узме Марка у своје наруче,
0097 Ал га прије савезао био,
0098 Савеза му и ноге и руке,
0099 Па га носи у ледне тамнице,
0100 У студену воду до кољена,
0101 У зелену траву до рамена.
0102 Ту му даде круха сјерчанице
0103 И студене од коња водице,
0104 Још с њим ставља чеда малахнога.
0105 Цмили јадна Јелина госпођа,
0106 Никако се утјешит не може.
0107 Кад се Марко од сна пробудио,
0108 А кад види, да је сужањству,
0109 И код себе чеда малахнога,
0110 Цмили д’јете, ер му није мајке.
0111 Дрну руком Краљевићу Марко,
0112 Дрну руком тамо и овамо,
0113 Да б’ икако уже прекинуо,
0114 Али ништа учинит не може.
0115 Тад поцвили Краљевићу Марко,
0116 Тад поцвили како д’јете мало,
0117 Па узимље сина малахнога,
0118 Дава њему круха сјерчанице,
0119 Ал га чедо ни такнути не ће,
0120 Већ до малу душу испуштило.
0121 Кад то види Краљевићу Марко,
0122 Поцвилио како змија љута,
0123 Плаче Марко и себе и чеда.
0124 Па се мучи јадан Краљевићу
0125 И некако рука везанијех
0126 Малено је гробље направио
0127 И сина је свога укопао.
0128 Још је стојо јадан Краљевићу,
0129 Још је стојо три бијела дана,
0130 Али му је круха понестало.
0131 Трпи Марко још два пуна дана,
0132 Али више трпјети не може.
0133 Видје Марко, ђе ће погинути
0134 У тамници од љутога глада,
0135 Па је мало гробље откопао
0136 И мртва је извадио сина,
0137 Ш њим се б’јели данак прехранио.
0138 Али ето и горе невоље.
0139 И сина је већ појио Марко,
0140 А сад што ће јадан, како ли ће?
0141 Да ко види јадног Краљевића,
0142 Како се је разљутио Марко,
0143 Разљути се као горско зв’јере.
0144 Дрну рукам тамо и овамо,
0145 На рукам је уже прекинуо
0146 И на ногам, штоно више б’јаше.
0147 Тамници је на врата спануо
0148 И у врата ногом ударио,
0149 Намах су се врата отворила.
0150 Па он пође у бијеле дворе,
0151 Б’јеле дворе Николице бана.
0152 Ту је своју љубу находио,
0153 Она цвили и сузе прол’јева.
0154 Али јој је Марко говорио:
0155 ”А не цвили, моја љуби драга!
0156 Ак’ и јеси изгубила сина,
0157 Али н’јеси господара Марка.”
0158 Па је своју ћорду узимао,
0159 По двору је пошетао Марко,
0160 Ал не нађе Николицу бана,
0161 Јер бијаше у лов отишао,
0162 Лов ловити гори по зеленој.
0163 Већ му био љубу находио,
0164 Ђено синка у бешљици шика,
0165 Па јој Марко одрубио главу,
0166 А малахно д’јете узимао
0167 И баци га доли низ прозоре.
0168 По двору је блага покупио,
0169 А у дворе огањ упуштио,
0170 Из подрума три коња извео.
0171 На једнога натовари благо,
0172 На другог је љубу поставио,
0173 На трећега и сам узјахао,
0174 Па он иде бијелу Прилипу
0175 Пјевајући и поп’јевајући.
