Марко Краљевић и Мина од Костура

Из Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сједе Марко с мајком вечерати
сува хлеба и црвена вина;
али Марку три књиге дођоше:
једна књига од Стамбола града;
од онога цара Појазета;
друга књига од Будима града,
од онога краља будимскога;
трећа књига од Сибиња града,
од војводе Сибињанин-Јанка.
Која књига од Стамбола града,
цар га у њој на војску позива,
на арапску љуту покрајину;
која књига од Будима града,
краљ га у њој у сватове зове,
у сватове на кумство вјенчано,
да га вјенча с госпођом краљицом;
која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
да му крсти два нејака сина.
Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
куда ми је сад ићи најпрече:
ил' ћу ићи на цареву војску,
ил' ћу ићи краљу у сватове,
да га венчам с госпођом краљицом;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,
да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,
у свате се иде на весеље,
на кумство се иде по закону,
на војску се иде од невоље:
иди, синко, на цареву војску;
и бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумети".
То је Марко послушао мајку,
па се спреми на цареву војску,
с собом води слугу Голубана;
на походу мајци наручује:
,,Чу ли мене, моја стара мајко!
Граду врата рано затварајте,
а ујутро доцкан отварајте,
јера сам ти, мајко, у завади
с проклетијем Мином од Костура,
па се бојим, моја стара мајко,
да ми б'јеле не похара дворе".
Оде Марко на цареву војску
са својијем слугом Голубаном.
Кад су били на трећем конаку,
сједе Марко вечер' вечерати,
Голубан му рујно вино служи:
узе чашу Краљевићу Марко,
чашу узе, у сан се занесе,
и испусти чашу на трпезу,
чаша паде, вино се не просу,
Буди њега слуга Голубане:
„Господару, Краљевићу Марко,
и досад си на војску ишао,
ал' нијеси тако дријемао,
ни из руке чашу испуштао!
А Марко се трже иза санка,
па говори слуги Голубану:
,,Голубане, моја вјерна слуго,
мало тренух, чудан санак усних,
чудан санак а у чудан часак,
ђе се прамен магле запођеде
од Костура, града бијелога,
пак се сави около Прилипа,
у тој магли Мина од Костура,
он похара моје б'јеле дворе,
све похара и огњем попали,
стару мајку с коњма прегазио,
зароби ми моју вјерну љубу,
одведе ми коње из арова,
и однесе из ризнице благо".
Вели њему слуга Голубане:
„А не бој се, Краљевићу Марко!
Добар јунак добар сан уснио:
сан је лажа, а бог је истина".
Кад дођоше граду Цариграду,
диже царе силовиту војску,
отидоше преко мора сињег
на арапску љуту покрајину,
те узимљу по мору градове,
четрдесет и четири града.
Кад дођоше под Кара-Окана,
Окан бише три године дана,"
Окан бише, узет не могоше;.
Марко с'јече арапске јунаке,
па све главе пред цара износи,
а цар Марку бакшише поклања.
То Турцима врло мучно било,
па говоре цару честитоме:
„Господине царе Појазете,
Марко није јунак николико,
веће мртве одсијеца главе
и пред тебе на бакшиш доноси".
То зачуо Краљевићу Марко,
па се моли цару честитоме:
"Господине, царе поочиме,
мене јесте сутра крсно име,
крсно име лијеп данак Ђурђев;
већ ме пусти, царе поочиме,
да прославим моје крсно име
по закону и по обичају;
и дај мене побра Алил-агу,
да се с миром понапијем вина",
Од ина се цару не могаше,
веће посла Краљевића Марка
да он слави своје крсно име,
и даде му побра Алил-агу.
Оде Марко у гору зелену
подалеко од војске цареве,
па разапе бијела шатора,
под њим сједе пити мрко вино
са својијем побром Алил-агом.
Кад ујутру јутро освануло,
одмах позна стража од Арапа
да у војсци не имаде Марка,
па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Тад навали љута Арапија,
оде цару триест хиљад' војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
Пропаде ми триест хиљад' војске"
Али Марко цару одговара:
,,Када брже, царе поочиме!
Још се нисам вина напојио,
а камоли у славу устао!"
Кад је друго јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару шесет хиљад' војске.
Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!
Пропаде ми шесет хиљад' војске".
Али Марко цару одговара:
,,Чекај мало, царе поочиме!
Још се нисам добро почастио
с кумовима и с пријатељима".
Кад је треће јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару сто хиљада војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој побогу синко!
Арапи ми шатор оборише".
Онда Марко усједе на Шарца,
пак он оде у цареву војску.
Кад ујутру бијел дан освану,
и двије се ударише војске,
опази га стража од Арапа,
пак повика из грла бијела:
„Сад уступи, љута Арапијо!
Ето оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Онда Марко уд'ри међ' Арапе,
на три стране војску рашћерао:
једну војску сабљом исјекао,
другу војску Шарцем погазио,
трећу војску пред цара догнао;
ал' се Марко љуто изранио:
седамдесет рана допануо,
седамдесет рана од Арапа;
пак он цару паде преко крила;
пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
јесу ли ти ране од самрти?
Можеш ли ми, синко, пребољети,
да ти тражим мелем и хећиме?"
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине царе поочиме,
нијесу ми ране од самрти,
чини ми се могу пребољети".
Цар се маши руком у џепове,
те му даје хиљаду дуката
да он иде грдне ране видат,
за њим посла двије вјерне слуге
да гледају да не умре Марко;
али Марко не тражи хећима,
већ он иде из крчме у крчму,
те он тражи ђе је боље вино.
Тек се Марко вина понапио,
и грдне му ране зарастоше,
али њему ситна књига дође
да су њему двори похарани,
похарани, огњем попаљени,
стара мајка с коњма прегажена,
вјерна му је љуба заробљена.
Тад протужи Краљевићу Марко
уз кољено цару поочиму:
„Господине, царе поочиме,
Б'јели су ми двори похарани,
вјерна ми је љуба заробљена,
стара мајка с коњма прегажена,
из ризнице однесено благо,
однио га Мина од Костура".
Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!
Ако су ти двори изгорели,
љепше ћу ти дворе начинити
поред мојих' кo и моји што су;
ако ти је благо однесено,
да т' учиним агом харачлинским,
пак ћеш више блага сакупити;
ако ти је љуба одведена,
бољом ћу те љубом оженити".
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Фала тебе, царе поочиме!
Кад ти станеш мене дворе градит,
мене хоће сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Они су му двори изгорели,
а ови му пусти останули!"
Да м' учиниш агом харачлинским,
ја харача покупит не могу
док не свежем ништа и убога,
па ће мене сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Оно му је благо однесено,
а ово му остануло пусто!"
А што ћеш ме женит другом љубом,
кад је моја љуба у животу?
Већ дај мени триста јаничара,
покуј њима криве косијере,
и дај њима лагане мотике,
ја ћу ићи бијелу Костуру,
не би л' своју повратио љубу".
Цар му даде триста јаничара,
покова им криве косијере,
и даде им лагане мотике.
Јаничаре сјетовао Марко:
„Браћо моја, триста јаничара,
ви идите бијелу Костуру.
Кад дођете ка Костуру граду,
вама ће се Грци радовати:
,,Благо нама, ево нам аргата!
Јевтино ће радит винограде".
Ви немојте, браћо моја драга,
већ падните под Костуром градом,
пијте вино и бистру ракију,
докле и ја у Костур не дођем".
Отидоше триста јаничара,
отидоше бијелу Костуру,
Марко оде Светој Гори славној,
причести се и исповједи се,
јер је многу крвцу учинио;
па обуче рухо калуђерско,
пусти црну браду до појаса,
а на главу капу камилавку;
па се баци Шарцу на рамена,
оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
ал' он сједи, рујно пије вино,
а Маркова служи му га љуба
Пита њега Мина од Костура:
„Ој, бога ти, црни калуђере,
откуд тебе тај шарени коњиц?"
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Ој, бога ми, Мина господару,
ја сам био у царевој војсци
на арапској љутој покрајини,
тамо бјеше једна будалина
по имену Краљевићу Марко,
и он тамо јесте погинуо:
и ја њега јесам сахранио
по закону и по обичају,
дадоше ми коња од подушја".
Кад то зачу Мина од Костура,
од радости на ноге скочио,
па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере,
ево има девет годин' дана
како чекам ја такове гласе:
Маркове сам похарао дворе,
похарао, огњем попалио,
вјерну сам му љубу заробио,
још је за се нијесам вјенчао;
све сам чеко док погине Марко,
а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме".
Узе књигу Краљевићу Марко,
књигу узе, те Мину вјенчава,
да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
вино пити и веселити се
ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш, Јело, и срце и душо!
Досад си се Марковица звала,
а одсада Минина госпођа.
Иди, душо, у ризнице доње,
те донеси три купе дуката,
да дарујем црна калуђера".
Оде Јела у ризнице доње,
те донесе три купе дуката;
не носи их од Минина блага,
већ их носи од Маркова блага;
и донесе сабљу зарђалу,
па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,
од подушја Краљевићу Марку".
Узе сабљу Краљевићу Марко,
сабљу узе, па је загледује,
па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура,
је л' слободно на весељу твоме
поиграти ситно калуђерски?"
Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни калуђере,
јест слободно, зашто не би било?"
Скочи Марко на ноге лагане,
обрну се и два и три пута,
сав се чардак из темеља тресе;
па потеже сабљу зарђалу,
ману сабљом здесна на лијево,
те он Мини одсијече главу,
па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатијо!
Нема вама Мине од Костура",
Навалише триста јаничара
у дворове Мине од Костура,
бијеле му дворе похараше,
похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
и Минино он покупи благо,
па отиде бијелу Прилипу
пјевајући и поп'јевајући.