Марко Краљевић и Еса Арапин
Књигу пише Будимлија краље,
Од Будима од бијела града,
Пак је шаље у земљу Русију,
На кољено славној госпојици.
Госпојици русинској краљици, 5
Овако је њојзи говорио:
»Госпојице, русинска краљице!
Чуо јесам ђе говоре људи,
Ђе имадеш до два своја сина,
До два сина Петра и Николу,
Да так'ијех у другога нема
Ђе су ђеца одгојила лице,
Кајно јаблан кад огрије сунце,
Љепотом су народ зачинили
У Русији славној краљевини,
То се чуло на четири стране,
К'о ружица кад развије гране,
На ружицу кад па'не росица,
Роса пане па огрије сунце,
Мирис даје на четири стране,
На н>у пада питома челица,
Глас поноси по медну цвијету,
К'о јунаци по бијелу св'јету.
Госпојице тако кажу људи,
Да ти храниш сад так'е јунаке
У госпо'ству и у краљевини,
Госпо наша русинска краљице!
Сад је твоје на истоку лице,
Кајно кита румене ружице,
Русија се твоја прославила,
Надалеко славом споменула,
Да је так'е међу нама нема,
У нашијех седам краљевина,
По свијету на четири стране,
Све су твоје одабране гране,
Одабране пак су позлаћене,
Те се знају и добро познају,
По породу у српском народу,
Твоја ће се спомен спомињати,
Већ те молим и славно поздрављам,
Пошаљи ми оба твоја сина,
Украј мора на морску отоку,
Ту ће нам се народ састанути,
И теферић велики ставити,
Састаће се триста ђевојака,
Госпојица нашијех краљица,
Кићено ће коло ухватити,
За три дана коло, окретати,
У колу ће пјесме отпјевати,
Господа ће на коло гледати,
Прегледати момке и ђевојке,
Младе момке и китне ђевојке,
А не бој се, китна госпојице,
И ја ћу се у колу десити,
Никак'е ти пријеваре нема,
Невјеру ти нећу учинити,
Колик' својој сестри од матере,
Ја имадем двије шћери миле,
Двије шћери кићене ђевојке,
Нека виде нежењене момке,
Јесу л' твоји момци накићени,
Госпо моја, к'о што људи кажу.«
Кад је таку књигу направио,
Направио, пак запечатио,
Ситној књизи књигоношу нађе,
Књига оде у земљу Русију,
Књига дође русинској краљици,
Књигу гледа славна госпојица,
Госпојица русинска краљица,
Књигу гледа, а смије се на н>у,
До ње сједе оба мила сина,
Оба сина Петар и Никола,
Госпојици ђеца говорише:
»Госпо наша русинска краљице,
Од'кле теби так'а књига дође,
Те се на њу насмијати пође,
Није л' Бог да' срећа донијела,
Наша мајко, русинска краљице,
Није л' књига од как'а мејдана,
Да нас, мајко, на мејдан опремиш,
Да видимо јесмо ли јунаци?
Од како си наске породила,
Бијелијем млеком задојила,
На бијелу крилу одгојила,
На јунаштво српско споменула,
У госпоству, својој краљевини,
Нијеси нас на мејдан спремила.«
Кад то зачу госпоја краљица,
Овако је ђеци говорила:
»Ђецо моја, два милосна сина!
Ви немате дана' за мејдана,
Још сте мајки луди и нејаки,
Не смијем вас на мејдан спремити,
Ова књига није од мејдана,
Већ од нашег крагьа изабрана,
Од Будима града бијелога,
Од господе краља будимскога,
Васке зове Будимлија краље,
У приморје на морску отоку,
Ту ће нам се народ састанути,
Из нашијех седам краљевина,
И теферић један саставити,
Ту ће играт коло ђевојака,
За јунака младијех момака,
За јунака и за ђевојака;
Ђецо моја, два милосна сина,
Оба сина Петар и Никола,
Васке зову у приморје равно,
Јер су чули како вас је мајка
На бијелу одгојила крилу,
Огласила по свему свијету,
Ко 'челица по медну цвијету,
Пак вас зове Будимлија краље,
Да вас мајка у приморје спреми,
Да вас виде кићене ђевојке,
Од нашијех седам краљевина,
Ал' вас мајка опремит не смије.«
Кад то зачу двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце Петар и Никола,
Овако су мајци говорили:
»Мила мајко, госпојице славна,
Госпојице, русинска краљице!
Молимо се теби уз кољено,
Молимо те и љубимо руку,
Да нам данас учиниш наруку,
Опреми нас на морску отоку,
Да видимо коло и ђевојке.«
Кад то зачу госпоја краљица,
Госпојици мило не бијаше,
Ал' јој друга бити не могаше,
Већ опреми оба своја сина,
Оба сина Петра и Николу,
И са њима Комнен џенерала,
И са њиме стотину коњика,
Све Србина рођена јунака,
Кад је ђецу опремила мајка,
Овако је ђеци говорила:
»Чујете л' ме? двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце Петре и Никола!
Хајте мудро, не изгин'те лудо!
Слушајте ме што ћу говорити:
Ако Бог да и срећа велика,
Кад сиђете мору на отоку,
Ту ће играт коло ђевојака,
Књига пише: три бијела дана,
Ал' ће бити и петнајест дана,
Слушајте ме што ћу говорити:
Немојте се вином опојити,
Већ мол'те се Богу истиноме,
Све играјте у коло хватајте,
Шест бијелих дана брез престанка,
А кад дође неђељица света,
Онда хајте у бијелу цркву,
Молите се Богу истиноме,
Богу милу по закону своме,
Пак ће вама боља срећа бити,
Бољи ће вам спомен останути.«
Кад је тако ђецу сјетовала,
Сјетовала, па их опремила,
И одоше на морску отоку,
И пред њима Комнен џенерале
И са њиме стотину коњика,
Кад дођоше на морску отоку,
Ту се велик народ састануо,
Чадорови кано лабудови,
А барјаци кајно и облаци,
Бојна копља кано гора црна,
Окреће се коло ђевојака,
Госпојица младијех краљица,
Виш' кола се вије перјаница,
Ко виш' горе 'тица ластавица,
Развио се барјак из Русије,
Из Русије славне краљевине,
Ту дођоше два краљева сина,
Господари њихе дочекаше,
На столице златне посједоше,
А слуге им винце послужише,
Винце пише, док се напојише,
Ту су млоге пјанице механе,
Крчмарице што продају винце,
Кад се ђеца напојише винца,
Од земљице на ноге скочише,
Ђевојачко коло раскидоше,
Раскидоше, пак се ухватише,
У народу коло зачинише.
Тако стаде за петнајест дана,
Све с' окреће коло наоколо,
А гледају два краљева сина,
Гледају их из кола ђевојке,
Гледале их, те су говориле,
У свакој их пјесми припјевале:
»Боже мили, на свему ти хвала!
Чудном ти се китом закитисмо,
Из Русије два краљева сина
Међу наске у коло дођоше,
Све висином коло натхватише,
Бијелијем лицем зачинише.«
Тако стаде за петнајест дана,
А ђеца се пивом опојише
Када дође света неђељица,
Не моле се Богу истиноме,
Ко што их је сјетовала мајка,
Већ окрећу коло наоколо,
А све пију по механам пиво,
Ту не шћеше послушати мајке.
Кад изиђе петнајест данака,
Раскиде се коло ђевојака,
Дигоше се бијели чадори,
Развише се свилени барјаци,
Свак полази завичају своме,
Ту сви бише, пак се растадоше.
Кад је једно јутро освануло,
Развише се и руски барјаци,
А пођоше млади господари,
Покрај мора два краљева сина,
А пред њима Комнен џенерале,
Кад бидоше покрај мора црног,
Запјеваше, коње разиграше,
Ударише бубњи и свирале,
Па веселе коње и јунаке.
Сад да видиш чуда великога,
Ђе је срећа ту је и несрећа,
Дочека их Еса Арапине,
И са њиме до триста Арапа,
Који мора и отоке чува,
Опазише два краљева сина,
Сви Арапи на ноге скочише,
Бедевије мрке посједоше,
Опколише, па их похваташе,
Бијеле им руке савезаше,
Одведоше два краљева сина,
И са њима Комнен џенерала,
И са њиме стотину коњика,
Ухватише на мору ђемију,
Ухватише, пак се увезоше,
Одведоше у земљу арапску,
Шемцук чине по мору Арапи,
По два и два заједно пјевају,
По четири бубња ударају,
У њихе је велико весеље, 240
Ђе су добар шићар задобили,
Из Ј^сије два краљева сина,
Онда вели двоје ђеце лудо,
Сузе роне, у себи говоре:
»Јао нама, наша мила мајко! 245
Колико си наске сјетовала:
Немојте се опојити пивом,
Када дође света неђељица,
Молите се Богу истиноме.
Ти си тако наске сјетовала, 250
Јер је таки закон у Србина,
А ми смо то све заборавили,
У пјаности ногам погазили,
У томе смо славу изгубили,
Српску славу и српско јунаштво.« 255
Кад се тако ђеца покајаше,
Милом Богу то драго бијаше,
Кад пређоше преко мора црног,
Бог им даде и срећа велика,
Узрасла је крај мора јелика, 260
А висока бјеше до облака,
Под њом сједи соко тица сива,
То не била зелена јелика,
Веће чадор Краљевића Марка,
То не бјеше соко тица сива, 265
Ни ти кака тица крилатица,
Веће Марко хладно пије винце.
Тад Арапи воду пребродише,
Краљевића чадор опазише,
Нимало им мило не бијаше, 270
Ал' им друга бити не могаше,
Око њега пољем окружише.
Опази их Краљевићу Марко,
Кад он виђе до триста Арапа,
Међу њима стотину јунака 275
Све им б'јеле савезане руке,
Виш' њихе се крсташ барјак вија,
Свилен барјак на њем ките златне,
Он познаде барјак из Русије,
Пак завика грлом бијелијем,
Те дозива Есу Арапина;
»Копиљане, Еса Арапине!
Оклен теби барјак из Русије,
Из Русије славне краљевине?
Оклен ли си робље заробио,
Да их водиш у земљу арапску?
Ако Бог да и срећа од бога,
Данаске их ти провести нећеш.«
А вели му Еса Арапине,
»Каурине, Краљевићу Марко!
Немој чинит брез невоље кавге,
Брез невоље кад није невоље,
Док ти није полећела глава.«
А кад зачу Марко Краљевићу,
До себеје мјешку примакнуо,
Примакнуо црвенику вино,
Пак не пије чашом и маштрафом,
Већ се саге до земљице црне,
Грло с грлом Марко саставио,
Док се хладна винца напојио,
Од земљице на ноге скочио,
До готова Шарца доскочио.
Пак Шарину притеже колане,
Све четири један по другоме,
А навали решму позлаћену,
Пак се коњу на сриједу баци,
А Шарац се свачем научио,
Пропињати небу под облаке,
Стаде му се Шарац пропињати,
По три копља небу у висине,
По четири пољем широкијем.
Кад то виђе Еса Арапине,
Силна Марка, а силна Шарина.
То Арапу мило не бијаше,
Пак завика грлом гавранскијем:
»О Арапи, моја ђецо драга!
Ев' одувуд силна Каурина,
Каурина Краљевића Марка.
На Шарину коњу махнитоме,
Да ја њему на мејдан изиђем,
Каурин је љута варалица,
Пак ће мене данас преварити.
На мејдану пак ме погубити,
Већ чул'те ме, моја ђецо драга!
Ја ћу своју, зас'тавит кобилу,
Заставити мрку бедевију,
А ви бритке сабље повадите,
Каурина мушки дочекајте,
Каурина Краљевића Марка,
Дочекајте, па га погубите.
Ја ћу чуват робље савезато,
Кад Кауру главу погубите,
Ето васке до триста Арапа,
Да ћу вама до триста дуката.
А који му одсијече главу.
И донесе мени у зобницу,
Да ћу н>ему стотину дуката
Кад Арапи чуше лакрдију,
Силни бише, једва дочекаше,
Пак за бритко гвожђе прихватише.
А под собом коње узљутише,
Сви на Марка јуриш учинише,
Опколише Марка и Шарина,
Кад се Марко виђе на невољи,
Онда Шарцу коњу бесједио:
»Мој Шарине, моје десно крило,
Моја горска из планине вило!
Кад сам тебе јунак набавио,
Тадај сам се с вилом побратио,
И мене је вила даровала,
Дала ми је сабљу заковану,
Сву у срми и у суху злату,
А на сабљи три камена драга,
Ваљају ми три царева града,
Сабља ми је од морске мазије,
Што сијече оклоп на јунаку,
Пресијеца шипке од челика,
Пресијеца панцијер кошуљу.
Мој Шарине, моје десно крило!
И тебе је вила даровала,
Дала ти је златну абајију,
На којој су сјајне мјесечине,
Мој Шарине, од драгог камења,
Немој ми се данас препа'нути,
Од Арапа црнијех јунака,
Досад сам те добро миловао,
И хранио јечмом и сијеном,
Ако Бог да, те их добијемо,
Од сад ћу те боље миловати,
Појићу те вином црвенијем,
А хранити зоби и сијеном.«
Кад то рече дохвати Шарина,
А напера калпак на обрвег
А на сабљу наслонио руку,
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну.
Да ви'ш Шарца, заклали га вуци!
Стаде му се Шарац пропињати,
Све прескаче коње и јунаке,
А обара са коња Арапе,
А Марко им одсијеца главе,
И разгони Турке на буљуке,
Све Арапе по пољу широку,
Кајно вуче по планини овце.
Кад то виђе Еса Арапине,
Он поврати мрку бедевију,
Пак побјеже пољем широкијем,
Могаше му пољем побјегнути,
Не виђе га Краљевићу Марко,
Јер сијече по пољу Арапе,
Већ га виђе Шарац од мејдана,
Кад опази Есу Арапина,
Ђе побјеже пољем широкијем,
Љуто цикну Шарац Краљевића,
Пак полеће пољем широкијем,
Све бојали истрга дизгине,
Кад то виђе Марко са Шарина,
Бе још више Шарцу притужио,
Како лети пољем широкијем,
Би ти реко и би се заклео,
Да је оро расклопио крила, 400
Не би Шарцу коњу побјегнуо,
Ал' је брза мрка бедевија,
Брза му је, заклали је вуци!
Нит' је море Шарац достигнути..
Нит' кобила даље одмакнути. 405
Гонише се два пуна са'ата,
Кад на трећи са'ат наступише,
Нек ти веле и бесједе људи.
Да у женску поспоришта нема,
На јунаштву и дугу мејдану, 410
Стаде добар Шарац прймицати,
Бедевија стаде узмицати,
Кад четврти са'ат прихватише,
Достиже је Марко на Шарину,
А потеже тешку топузину, 415
Да погоди троглав Арапина,
Пак је срцу живо притужио,
И десници пребијелој руци.
Пак од себе тупуз отиснуо,
И Арапа добро погодио, 420
На н>ему су до три главе русе,
Топузом муједну откинуо
А на њему двије остадоше,
Не помета двоглав Арапине,
Још му брже бјежи бедевија, 425
Кад то виђе Краљевићу Марко,
За бритку је сабљу прихватио,
А топузу своме говорио:
»Бе топузе, једна варалице!
Бритка сабљо, златна перјанице,
Која си ме вазда послушала!«
Пак притужи бијесну Шарину,
Те достиже црна Арапина,
Пак је њега сабљом ударио,
На дохвату по свилену пасу,
Колико га лако ударио,
Брцимице, ама самртице,
Указа му мрке џигерице,
На двије га поле преставио,
Двије поле у траву падоше, 440
Под њиме је седла прихватио,
И под седлом мрке бедевије,
Виш' се никад оседлати неће,
Па још двије откиде му главе,
Све три главе на копље дигнуо. 445
А прихвати сабљу Арапову,
Објеси је о коњу Шарину,
Пад под собом поврати Шарина,
Оћера га покрај мора црног,
Док он нађе стотину сужања, 450
И пред њима Комнен џенерала,
А код њега два краљева сина,
Од Арапа ниште никог нема,
Нешто Шарац ногам' погазио,
Нешто Марко сабљом погубио, 455
Пак дебела наћера Шарина,
Те опрости свезане јунаке,
Опрости им пребијеле руке,
Пак ту сјели, те се одморили,
И рујна се винца напојили, 460
Пак од земље на ноге скочили,
Те одоше преко мора црног,
Кад пређоше преко мора црног,
Изведоше коло из ђемије,
Онда Марко сједе бесједити : 465
»Хајте, браћо, и сретно вам било !
Поздрав ћете славној госпојици,
Госпојици русинској краљици,
Ја вас даље нећу ни пратити.«
Молише га два краљева сина, 470
И са њима Комнен џенерале;
»Богом брате, Краљевићу Марко,
Води наске уземљу Русију,
Нашој мајци русинској краљици,
Даћемо ти на товаре благо.« 475
Силан Марко не хаје за благо,
Већ остаде у крај мора црног,
Украј мора у пјаној механи,
А одоше краљеви синови,
Тује Марко ноћцу заноћио.
Сједе пити у механи вино,
Кад се Марко напојио вина,
Сам у себи био промислио:
»Боже мили на свему ти хвала,
Ђе избавих нашу Србадију,
Из арапске и душманске руке,
Могаше им живот останути,
Пак их спремих низ морске лугове,
Однесоше три арапске главе,
Кад ударе на воду Мораву,
Онђе има тврда караула,
А на њојзи стотину Арапа,
И пред њима Муса Арапине,
Дочекаће два краљева сина,
Опазиће три арапске главе,
Све три главе на копљу једноме,
Ту ће ђеца љуто изгинути,
То је мени од Бога грехота,
А од људи велика срамота.«
Кад то рече, на ноге скочио,
До Шарйна коња доскочио,
Шарину се на сриједу баци,
А повади из чизме канџију,
Удара га с обадвије стране,
Док достиже Србе изабране,
Достиже их на првом конаку,
И ту њега добро дочекаше,
По реду му руку пољубише,
А ујутру на ноге скочише,
Марко диже три арапске главе,
Пак дебеле коње посједоше,
На Мораву воду ударише,
Опази их Муса Арапине,
Ђе се виш' н>их крстат барјак вија,
На Арапе зохор учинио,
Сви Арапи на ноге скочише,
Бедевије мрке посједоше,
Покрај воде коње наћераше,
Застадоше, па их погледаше,
Док Шарина коња угледаше,
На Шарину Краљевића Марка,
А бојно му копље на рамену,
А на копљу три арапске главе,
На три стране окренуле лице,
а бијеле изкесиле зубе,
Опази их Муса Арапине,
Пак побјеже покрај воде хладне,
А за њиме стотину Арапа,
Неки виче: »причекај ме друже!«
Неки друже, низ долину струже!
Туда Марко проћера Шарина,
Сјаји му се сабља закована,
Облијеће низ бедрицу сјајна.
Марко носи три арапске главе,
Туда Марко проведе дружину,
И одведе у земљу Русију,
Кад дођоше у земљу Русију,
Хабер дође русинској краљици,
Ђе јој иду оба мила сина,
А води их Краљевићу Марко,
Пак је госпа на ноге скочила,
Те радосно њихе дочекала,
Своју ђецу загрливши љуби,
Све по једном у бијело лице,
Краљевића и два и три пута,
Даде њојзи три арапске главе,
Турише их граду на бедема,
И ту Марка добро дароваше,
Дадоше му три товара блага,
Марко не шће три товара блага,
Већ накупи у егбета блага,
Што му море бити за харчива,
Док он дође до Прилипа града,
Пак он пође завичају своме,
А њега је госпа испратила,
Перјаницом златном закитила,
Која му се према сунцу сија,
Ко ружица кад огрије сунце.
Оле Марко завичају своме,
Онла рече госпоја краљица: 560
»Није мајка родила јунака,
Што је мајка Краљевића Марка.«
