Марко Краљевић и Алил

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић и Алил

Вино пију до три војеводе,
У Косову пољу зеленоме.
Које су ти три добра јунака:
Прво ми је Милош Обилићу,
А друго је Реља од Пазара, 5
А треће је Краљевићу Марко.
Пију вино и разговарају се,
О свачему зборе и говоре,
Куд с’ одили и чете водили,
Који ј’ више осјекао глава, 10
А кој’ више добио мегдана.
У ријечи коју говораху,
Докле вила из облака викну:
„Ви војводе, срамота вас била,
Не хвал’те се, не срамотите се, 15
Немате се чиме николико.
Јесте л’ чули, јесте л’ разумјели,
Ђе ј’ изишла турска сератлија?
Изиш’о је Турчин у Косово,
Четири је заставио џаде, 20
А бијелу начинио кулу,
Уватио дванајест кнежева,
Турио их у ледна зиндана,
Четири му служе рујно вино,
Па он роби лијепе ђевојке, 25
Па их љуби на бијелој кули.
А ви кад сте таки витезови,
Ајте бегу на дуга мегдана
И скидајте раји зулумћара."
То је рекла у облак утекла. 30
Војводе се под чадор згледаше.
Но да видиш Реље од Пазара,
Па од земље на ноге скочио,
Па прикити сила и оружје,
А о бедри ћемерлију криву, 35
Па он дође до коња гаврана,
Потеже му на споне колане
И петицу и бришим каницу,
Што гаврана чува од колана,
Заложи га ђемом пламенијем, 40
Прекрсти се сједе на гаврана.
„Збогом", рече „Марко и Милошу."
„у добри час Реља од Пазара,
Учинио што си наумио,
Душмани ти под ногама били, 45
Као чавле вранцу под копите."
Оде Реља низ 6ојно Косово.
А кад био у дно од Косова,
А под кулу Алил барјактара,
На авлију канат отворио, 50
За други се Реља заклонио,
Заклонио себе и гаврана,
Па погледа на мермер авлију,
Па му виђе чакар бедевију:
Штрка, куса, остала му пуста, 55
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста,
Држе му је четири сеиза,
За четири чатрли улара,
Па јој опет запт дати не могу, 60
Но све с њима од калдрму туче.
Па погледа уз бијелу кулу,
Пред њом бјеше табља од челика,
На њој пишти сиротиња раја.
Ту бијаше дванајест кнежева, 65
Осам стоји руку пребјенијех,
Од зулума и од зулумћара,
Од Турчина Алил барјактара,
Четири му служе рујно вино.
А кака је турска сератлија, 70
Риђа брка, а ока крвава,
Црни перчин бијел врат прекрио,
Ка да му је головран засио,
А ђевојка на бијелу крилу.
Како коју чашу испијаше, 75
Све ђевојку међу очи љуби.
Али куне лијепа ђевојка:
„А ђе сте ми до три војеводе,
„А ђе си ми Реља и Милошу,
А ђе си ми Краљевићу Марко? 80
Вид’те зулум скинте зулумћара,
По имену Алил барјактара."
А то Реља и слуша и гледа.
Мога ми му мило не бијаше,
Но г’ од јада забољела глава, 85
Па за собом канат притворио,
Па он оде у Косово бојно.
Виђоше га оба побратима,
Па овако њему говораху:
„Побратиме Реља од Пазара, 90
Бумбарећи од Турчина глава
И кобила чакар бедевија."
Но да видиш Реље од Пазара,
Волио би да би погинуо,
Па одсједе од коња гаврана, 95
С главом бјежи под чадора свога.
Кад то виђе силан Обилићу,
Он од земље на ноге скочио,
Па прикити сила и оружје,
А о бедри ћемерлију криву, 100
Па он дође до коња ждралина,
Потеже му на споне колане
И петицу и бришим каницу,
Кад га стеже да га не претеже,
Прекрсти се сједе на ждралина, 105
Отисну га низ Косово бојно:
„Збогом остај оба побратима."
„У добри час војвода Милошу,
„Учинио што си наумио."
Па га ето низ Косово бојно. 110
А кад био у дно од Косова,
А под кулу Алил барјактара,
На авлију канат отворио,
За други се Милош заклонио,
Заклонио себе и ждралина, 115
Па погледа уз бијелу кулу,
Па он виђе табљу од челика,
На њој пишти сиротиња раја.
Туне сједи Алил бајрјактаре,
Необичан Турчин погледати, 120
Ђевојка му на бијелу крилу,
Пије вино, а љуби ђевојку.
Али куне лијепа ђевојка:
„Бог убио три српске војводе."
Па погледа у мермер авлију, 125
А виђе му чакар бедевију;
Дугачка је ко и крпа платна,
А висока као оморика,
Увија се као гуштерица,
А превија као ластавица. 130
Од јада га забољела глава,
Па обрну ждрала од мегдана
И отиде у поље Косово.
Виђоше га оба побратима,
Па пред њега Марко излазио, 135
Па овако њему говорио:
„Побратиме, Обилић Милошу,
Бумбарећи од Турчина глава
И кобила чакар бедевија;
Оли кобу побру поклонити?" 140
Но да видиш силна Обилића,
Волио би да је погинуо,
Него што је тако учинио.
Па осједе од коња ждралина,
С главом бјежи под свога чадора. 145
Но да видиш силна Краљевића,
Под чадор се јунак опремио,
А припаса мача зеленога,
Па он дође до коња шарина,
Опремио коња од мегдана, 150
Па на њега тура међедину,
А по њему суру рисовину,
Прекрсти се сједе на шарина,
Отисну га низ Косово бојно.
А кад дође у дно од Косова, 155
А под кулу Алил барјактара,
На авлију отворио врата,
Па угони шарца од мегдана,
Па он виче грлом бијелијем:
„О Турчине, Алил барјактаре, 160
О Турчине, што си учинио,
Чије ли си робље поробио,
А кнежеве на муку турио?
Ти излази на дуга мегдана,
Да на сабљи мегдан дијелимо." 165
А кад Турчин чуо лакрдију,
Тада Турчин ’вако говорио:
„Бе отале гола дервишино."
Када Марко чуо лакрдију,
Па оваку ријеч говорио: 170
„Ово није гола дервишина,
Но је ово Краљевићу Марко,
Ај Турчине на дуга мегдана,
Да видимо што си учинио.“
Тада шарца натраг поврнуо, 175
Па га ето на росну ливаду,
Ту је сио ноге прекрстио,
Вино пије, а ’вако говори:
„Платићеш ми данас ако Бог да,
Ал’ ћу своју изгубити главу." 180
А кад Турчин чуо лакрдију,
Он прикити силај и оружје,
А о бедри ћемерлију криву,
Па га ето низ мостове кули.
А кад сиде на мермер авлију, 185
А туј нађе чакар бедевију,
Опремљену и опусаћену:
„Ала“, рече, сједе на кобилу,
Изагна је Турчин на капију:
„Ајде Марко на мегдан јуначки." 190
А кад чуо силан Краљевићу,
Па од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела шарина.
У поље се они сусретоше,
Сабљама се сташе ударати, 195
Али коњи ноге мијешати,
Па се носе по пољу зелену.
Бога ми их пјене попануле,
Попануле мутне и крваве,
Док се нешто из облака јави: 200
„Побратиме, силан Краљевићу,
А кад смо се Марко братимили,
Ја сам тебе ’вако сјетовала,
Да не чиниш мегдан у неђељу,
Видиш болан ђе си погинуо, 205
Но ђе ти је змија из димија?“
А кад Марко чуо лакрдију,
Па се руком у чакшире маши,
Из чакшира ножић извадио,
Па Турчина с њиме ударио, 210
По сред срца на лијеву страну,
Турчин паде у зелену траву,
Па га Марко стаде ударати
И свеза му наопако руке.
Из траве је сабљу доватио, 215
Па Турчину осјекао главу,
Па је тури у зобницу шарцу.
А Турчина био распорио,
У Турчина три срца бијаху:
Једно му се срце уморило, 220
А друго се јако разиграло,
На трећему шарка гуја спава,—
Да се она била пробудила,
Маркове би очи извадила.
Ето Марка на мермер авлију, 225
Па он пушти сиротињу рају
И пуштио дванајест кнежева.
Кулу соко био похарао,
Похарао, па је запалио,
Па се натраг Марко поврнуо, 230
Па посједе шарца од мегдана,
Пјевајући оде уз Косово.
Виђоше га оба побратима,
Па сретоше Краљевића Марка.
Да виш Марка родила га мајка, 235
Из зобнице извадио главу,
Па дарује оба побратима:
„На ви главу Алил барјактара
И кобилу чакар бедевију."
Све им каже што је и како је. 240

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 167-174.