Marko Kraljević i Alil
Vino piju do tri vojevode,
U Kosovu polju zelenome.
Koje su ti tri dobra junaka:
Prvo mi je Miloš Obiliću,
A drugo je Relja od Pazara, 5
A treće je Kraljeviću Marko.
Piju vino i razgovaraju se,
O svačemu zbore i govore,
Kud s’ odili i čete vodili,
Koji j’ više osjekao glava, 10
A koj’ više dobio megdana.
U riječi koju govorahu,
Dokle vila iz oblaka viknu:
„Vi vojvode, sramota vas bila,
Ne hval’te se, ne sramotite se, 15
Nemate se čime nikoliko.
Jeste l’ čuli, jeste l’ razumjeli,
Đe j’ izišla turska seratlija?
Iziš’o je Turčin u Kosovo,
Četiri je zastavio džade, 20
A bijelu načinio kulu,
Uvatio dvanajest kneževa,
Turio ih u ledna zindana,
Četiri mu služe rujno vino,
Pa on robi lijepe đevojke, 25
Pa ih ljubi na bijeloj kuli.
A vi kad ste taki vitezovi,
Ajte begu na duga megdana
I skidajte raji zulumćara."
To je rekla u oblak utekla. 30
Vojvode se pod čador zgledaše.
No da vidiš Relje od Pazara,
Pa od zemlje na noge skočio,
Pa prikiti sila i oružje,
A o bedri ćemerliju krivu, 35
Pa on dođe do konja gavrana,
Poteže mu na spone kolane
I peticu i brišim kanicu,
Što gavrana čuva od kolana,
Založi ga đemom plamenijem, 40
Prekrsti se sjede na gavrana.
„Zbogom", reče „Marko i Milošu."
„u dobri čas Relja od Pazara,
Učinio što si naumio,
Dušmani ti pod nogama bili, 45
Kao čavle vrancu pod kopite."
Ode Relja niz 6ojno Kosovo.
A kad bio u dno od Kosova,
A pod kulu Alil barjaktara,
Na avliju kanat otvorio, 50
Za drugi se Relja zaklonio,
Zaklonio sebe i gavrana,
Pa pogleda na mermer avliju,
Pa mu viđe čakar bedeviju:
Štrka, kusa, ostala mu pusta, 55
U oba mu oka čakarasta,
U četiri noge kalčinasta,
Drže mu je četiri seiza,
Za četiri čatrli ulara,
Pa joj opet zapt dati ne mogu, 60
No sve s njima od kaldrmu tuče.
Pa pogleda uz bijelu kulu,
Pred njom bješe tablja od čelika,
Na njoj pišti sirotinja raja.
Tu bijaše dvanajest kneževa, 65
Osam stoji ruku prebjenijeh,
Od zuluma i od zulumćara,
Od Turčina Alil barjaktara,
Četiri mu služe rujno vino.
A kaka je turska seratlija, 70
Riđa brka, a oka krvava,
Crni perčin bijel vrat prekrio,
Ka da mu je golovran zasio,
A đevojka na bijelu krilu.
Kako koju čašu ispijaše, 75
Sve đevojku među oči ljubi.
Ali kune lijepa đevojka:
„A đe ste mi do tri vojevode,
„A đe si mi Relja i Milošu,
A đe si mi Kraljeviću Marko? 80
Vid’te zulum skinte zulumćara,
Po imenu Alil barjaktara."
A to Relja i sluša i gleda.
Moga mi mu milo ne bijaše,
No g’ od jada zaboljela glava, 85
Pa za sobom kanat pritvorio,
Pa on ode u Kosovo bojno.
Viđoše ga oba pobratima,
Pa ovako njemu govorahu:
„Pobratime Relja od Pazara, 90
Bumbareći od Turčina glava
I kobila čakar bedevija."
No da vidiš Relje od Pazara,
Volio bi da bi poginuo,
Pa odsjede od konja gavrana, 95
S glavom bježi pod čadora svoga.
Kad to viđe silan Obiliću,
On od zemlje na noge skočio,
Pa prikiti sila i oružje,
A o bedri ćemerliju krivu, 100
Pa on dođe do konja ždralina,
Poteže mu na spone kolane
I peticu i brišim kanicu,
Kad ga steže da ga ne preteže,
Prekrsti se sjede na ždralina, 105
Otisnu ga niz Kosovo bojno:
„Zbogom ostaj oba pobratima."
„U dobri čas vojvoda Milošu,
„Učinio što si naumio."
Pa ga eto niz Kosovo bojno. 110
A kad bio u dno od Kosova,
A pod kulu Alil barjaktara,
Na avliju kanat otvorio,
Za drugi se Miloš zaklonio,
Zaklonio sebe i ždralina, 115
Pa pogleda uz bijelu kulu,
Pa on viđe tablju od čelika,
Na njoj pišti sirotinja raja.
Tune sjedi Alil bajrjaktare,
Neobičan Turčin pogledati, 120
Đevojka mu na bijelu krilu,
Pije vino, a ljubi đevojku.
Ali kune lijepa đevojka:
„Bog ubio tri srpske vojvode."
Pa pogleda u mermer avliju, 125
A viđe mu čakar bedeviju;
Dugačka je ko i krpa platna,
A visoka kao omorika,
Uvija se kao gušterica,
A previja kao lastavica. 130
Od jada ga zaboljela glava,
Pa obrnu ždrala od megdana
I otide u polje Kosovo.
Viđoše ga oba pobratima,
Pa pred njega Marko izlazio, 135
Pa ovako njemu govorio:
„Pobratime, Obilić Milošu,
Bumbareći od Turčina glava
I kobila čakar bedevija;
Oli kobu pobru pokloniti?" 140
No da vidiš silna Obilića,
Volio bi da je poginuo,
Nego što je tako učinio.
Pa osjede od konja ždralina,
S glavom bježi pod svoga čadora. 145
No da vidiš silna Kraljevića,
Pod čador se junak opremio,
A pripasa mača zelenoga,
Pa on dođe do konja šarina,
Opremio konja od megdana, 150
Pa na njega tura međedinu,
A po njemu suru risovinu,
Prekrsti se sjede na šarina,
Otisnu ga niz Kosovo bojno.
A kad dođe u dno od Kosova, 155
A pod kulu Alil barjaktara,
Na avliju otvorio vrata,
Pa ugoni šarca od megdana,
Pa on viče grlom bijelijem:
„O Turčine, Alil barjaktare, 160
O Turčine, što si učinio,
Čije li si roblje porobio,
A kneževe na muku turio?
Ti izlazi na duga megdana,
Da na sablji megdan dijelimo." 165
A kad Turčin čuo lakrdiju,
Tada Turčin ’vako govorio:
„Be otale gola dervišino."
Kada Marko čuo lakrdiju,
Pa ovaku riječ govorio: 170
„Ovo nije gola dervišina,
No je ovo Kraljeviću Marko,
Aj Turčine na duga megdana,
Da vidimo što si učinio.“
Tada šarca natrag povrnuo, 175
Pa ga eto na rosnu livadu,
Tu je sio noge prekrstio,
Vino pije, a ’vako govori:
„Platićeš mi danas ako Bog da,
Al’ ću svoju izgubiti glavu." 180
A kad Turčin čuo lakrdiju,
On prikiti silaj i oružje,
A o bedri ćemerliju krivu,
Pa ga eto niz mostove kuli.
A kad side na mermer avliju, 185
A tuj nađe čakar bedeviju,
Opremljenu i opusaćenu:
„Ala“, reče, sjede na kobilu,
Izagna je Turčin na kapiju:
„Ajde Marko na megdan junački." 190
A kad čuo silan Kraljeviću,
Pa od zemlje na noge skočio,
Pa posjede debela šarina.
U polje se oni susretoše,
Sabljama se staše udarati, 195
Ali konji noge miješati,
Pa se nose po polju zelenu.
Boga mi ih pjene popanule,
Popanule mutne i krvave,
Dok se nešto iz oblaka javi: 200
„Pobratime, silan Kraljeviću,
A kad smo se Marko bratimili,
Ja sam tebe ’vako sjetovala,
Da ne činiš megdan u neđelju,
Vidiš bolan đe si poginuo, 205
No đe ti je zmija iz dimija?“
A kad Marko čuo lakrdiju,
Pa se rukom u čakšire maši,
Iz čakšira nožić izvadio,
Pa Turčina s njime udario, 210
Po sred srca na lijevu stranu,
Turčin pade u zelenu travu,
Pa ga Marko stade udarati
I sveza mu naopako ruke.
Iz trave je sablju dovatio, 215
Pa Turčinu osjekao glavu,
Pa je turi u zobnicu šarcu.
A Turčina bio rasporio,
U Turčina tri srca bijahu:
Jedno mu se srce umorilo, 220
A drugo se jako razigralo,
Na trećemu šarka guja spava,—
Da se ona bila probudila,
Markove bi oči izvadila.
Eto Marka na mermer avliju, 225
Pa on pušti sirotinju raju
I puštio dvanajest kneževa.
Kulu soko bio poharao,
Poharao, pa je zapalio,
Pa se natrag Marko povrnuo, 230
Pa posjede šarca od megdana,
Pjevajući ode uz Kosovo.
Viđoše ga oba pobratima,
Pa sretoše Kraljevića Marka.
Da viš Marka rodila ga majka, 235
Iz zobnice izvadio glavu,
Pa daruje oba pobratima:
„Na vi glavu Alil barjaktara
I kobilu čakar bedeviju."
Sve im kaže što je i kako je. 240
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
