Марко Краљевић избавио робље

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић избавио робље

Поранио Краљевићу Марко,
Поранио на Васкресеније,
Да он иде Раваници цркви,
Да с’ причести и да узме закон.
Но му стара говорила мајка: 5
„О мој сине, Краљевићу Марко,
Ти не носи свијетло оружје,
Нити води твојега шарина,
А ти Марко јеси кавгаџија,
Па ћеш јутрос заметнути кавгу, 10
А и твоју огријешит’ душу,
Па се нећеш Марко причестити."
Марко пође Раваници цркви,
А не носи свијетло оружје,
Нити води шарца од мегдана, 15
Сам’ понесе струњаву зобницу
И у њојзи мало хљеба б’јела,
Па га ето Раваници цркви.
Кад је био уз планину пусту,
Ного нешто у планини пишти, 20
А помиње Краљевића Марка:
„Нијеси л’ се данас придесио,
Да избавиш сужња невољника."
Када Марко био понапријед,
Он угледа делибашу Ибра 25
И са њиме тридесет Турака
И он води три стотине роба
И са њима богом посестриму,
Посестриму Марка Краљевића.
А кад виђе Краљевићу Марко, 30
Све он мисли шта ће и како ће:
Да се врне пребијелој кули,
Не да мајка шарца ни оружје.
Све мислио на једно смислио,
Па он оде Делибаши Ибру, 35
Те он моли, Делибашу Ибра:
Богом брате Делибаша Ибро,
Пушти мене Богом посестриму
И пушти ми три стотине роба,
Што си болан јутрос заробио, 40
Ишти блага колико ти драго.
За то Ибро не окреће главе,
Но овако Марку говорио:
„Бе отале, Краљевићу Марко,
Ако узмем сабљу од појаса, 45
Русу ћу ти главу погубити.
Опет њему Марко говорио.
Богом брате, Делибаша Ибро,
Пушти мене Богом посестриму,
Па ’ко нећеш три стотине роба, 50
Но их води куд је тебе драго.
Но му Ибро оде говорити:
„Курво једна Краљевићу Марко,
Ја не могу гријешити душе,
А ни своје поганити ћорде 55
Ја бих твоју погубио главу.
Но да видиш Краљевића Марка,
Па се натраг Марко поврнуо,
Па га ето тамо до гомиле,
У зобницу натурио зипа, 60
Па он јопет Ибру говораше.
Пушти мене Богом посестриму.
За то Ибро не окреће главе,
Ћаше мимо њ да проћера ђога.
А да видиш Краљевића Марка, 65
Па довати зипу из зобнице,
Те он гађа Делибашу Ибра,
Лоше гађа, боље погодио,
У ковије међу очи двије,
Прште њему чело на четворо, 70
А скочише очи на долину;
Паде Туре низ коња ђогина,
А допаде Краљевићу Марко,
Уграби му сабљу и ђогина,
Па посједе Иброва ђогата, 75
Па у Турке јуриш учинио,
Тридест турских глава посјекао.
Кад посјече тридесет Турака,
Онда пушти три стотине роба
И његову Богом посестриму 80
И овако њима говорио:
„Ајде дома робље поробљено,
Тек помињ’те Марка Краљевића,
Како вас је јутрос избавио.“
А да видиш Краљевића Марка, 85
Сад он мисли што ће и како ће,
Ни се смије вратит’ танкој кули
Од његове остареле мајке,
Ђе се није причестио Марко,
А не смије Раваници цркви, 90
Јер се Марко у крв замотао,
Калуђер га причестити неће.
Све мислио на једно смислио,
Па отиште дебела ђогина,
Право ћера Раваници цркви. 95
Док је био пред бијелу цркву,
Угледа га калуђере црни,
Па овако Марку говорио:
„Бог т’ убио, Краљевићу Марко,
А што си се у крв замотао, 100
Јутрос Марко на Васкресеније?"
Но му зађе говорити Марко:
„Стани мало калуђере црни,
Да ти кажем што сам се замот’о,
У крв данас на Васкресеније: 105
Ја сам пош’о од бијеле куле,
Да с’ причестим и да узмем закон,
Не даде ми стара моја мајка,
Да поведем дебела шарина,
Ни да носим свијетла оружја. 110
Кад сам био у планину пусту,
Ного нешта у планини пишти,
А помиње јадна Краљевића:
„Нијеси л’ се Марко придесио,
Придесио јутрос у планину, 115
Да избавиш робље поробљено."
Не смјех да се врнем танкој кули,
Да ја узмем свијетло оружје
И мојега дебела шарина.
Одох молит’ Делибаша Иву, 120
Да ми пушти робље поробљено,
Не шће мене Ибро пушћит’ робље;
Ја га молих и два и три пута,
За то Ибро не окреће главе.
А при мене ништа од оружја, 125
Само једна струњава зобница.
Ја се догнах јадан до гомиле,
Па накупих зипа у зобницу,
Па ја сретох Делибашу Ибра,
Те га гађам зипом из зобнице. 130
Згодно сам га био погодио,
У ковије међу очи двије,
Прште њему чело на четворо,
А скочише очи на долину,
Паде Турчин низ коња ђогина; 135
Ја уграбих сабљу и ђогина,
Па посједох Иброва ђогата,
Те посјекох тридесет Турака,
Те ја пуштих три стотине роба,
А и моју богом посестриму, 140
Ет’ од шта сам с’ у крв замотао."
Кад калуђер Марка разумио
Па је Марку ’вако говорио:
„Што с’ гој Марко грија учинио
Јутрос си се Марко истајао." 145
Па на млађе вику учинио
Донијеше воде и сапуна,
Те се уми Краљевићу Марко,
Тадај Марко закона примио.
Кад се Марко дивно причестио, 150
Тадај свога посједе ђогина,
Па га ето у Прилипа града,
Право иде својој танкој кули.
Далеко га мајка угледала,
Па пред свога сина излазила 155
И овако Марку говорила:
„Сине Марко, да те Бог убије,
Што с’ нијеси јутрос причестио,
Но си своју душу гријешио,
Оклен тебе сабља и оружје?“ 160
Тадај Марко одскочи од ђога,
Па је своју мајку загрлио:
„Немој мене клети, стара мајко.“
Све јој каже што је и како је,
Како но је робље избавио 165
И како се Марко причестио.
Тадај њему мајка говорила:
„Просто тебе Краљевићу Марко,
Просто Марко материна храна,
Кад си јутрос робље избавио, 170
Избавио Марко у Турака."

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 141-145.