Марко Бочарис

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марко Бочарис
Писац: Јован Стерија Поповић


Sterija.jpg


        МАРКО БОЧАРИС

I
   Мустаф-паша с војском иде,
С војском силном, големом,
И као гром,
Што потреса лес и дом,
Кад грмове близу рази,
Грке вест порази.
   Плачно старци руке шире,
Жене вриском вриште,
А дечица поплашена
На грудма им пиште.
Сам јунак
Духом до сад тврд и јак
Оборто брижну главу
Сузам' росећ' траву.
   Тад пролети сред народа
Млади Бочарис,
Кано љути, кад га скуче,
Злих ноктију рис.
„Шта стојите, храбра браћо,
„Није л' с нама Бог?
„Кој' је многе потро враге,
„Сокрушиће и овог.
„Сви у бој,
„Нек је двапут већи број
„Душманина злоноснога
„Надбиће га слога." —
   „Не може се, Марко, бити
„На равном бојишту,
„Наша деца и за сутра
„Од нас помоћ ишту."
Тако разлог других вожда
Наглу ватру стеже,
А Марку се болно срце
У грудма напреже.
Дуго ћути, камен сињи,
С браћом тугу дели,
На једанпут громким гласом
Тишину прострели:
„Где сте, друзи Леониде,
„Шпартански јунаци,
„Кад бијаше да потавне
„Славе грчке зраци?
„Вашег духа да jе међу нама,
„Не би овде скукала нас чама."
   Тад поскоче Сулиоте
Лица мрка,
Дугих брка,
Мишцом снажни,
Борби страшни,
Намрштени
Натуштени,
Близном рана укрштени,
Вични мраза, вични слоте,
То су, брате, Сулиоте.
„Зашт' се, Марко, себи ругаш сам?
„Је ли мрети? ево нас готове,
„Поћи ћемо, куд нас нужда зове,
„Тек немојдер, да се чини срам."
   Кликћу гласи, с благословом
Борцима прилећу,
Једни сузе, други на њих
Божју помоћ мећу.
Пак сви гледе сред пољане
Племениту ревност жарку,
Где јунаци препиру се,
Тко ће спутник бити Марку.
   „Коцке, браћо, викне витез.
„Сваки своју судбу има,
„Што пресуди добра срећа,
„То ће право бити свима."
Триста негда паликара
Термопиле крвљу скваси,
Кад бијаше од варвара
Грчка слава да с' угаси.
Три стотине змај-јунака
Сад Немезис у бој води,
Кад Бог рече: од Турака
Да с' Јелада ослободи.
Ој врлости сваке мати,
Грчка земљо, земљо мила,
Тко ли живот неће дати,
Да нам будеш што си била,
Да се спет муза двори
И век златни с њима врати,
Одавно те тама мори,
Дивна свију наук' мати.

II

   Каква 'но је светковина
Близ' равнице Карпениза,
Обузела све тишина
Као мртвачка црна риза.
Каква је то тамна радост
На печалним образима?
Као да неког сахрањују,
Кој' ће живот дати свима.
Три стотине с Бочарисом
Одбише се паликара,
Нападати силну војску
Мустаф-паше од Шкутара.
Пак се на бој спремају,
Свету тајну примају.
   Народ клечећ' у молитви
Срце топи своје,
А јунаци пред путиром
Сокрушено стоје;
И бивају причасници
Христа Бога жива,
Којег благост крилом својим
Праведне покрива.
По молитви храбру дружбу
Скроман обед зове,
Сви се паште, ко ће боље
Гостом да угове.
Јунаци су добре воље
Шала бригу вара,
Наздрављајућ' своју Марко
Дружбу разговара:
„Пијте, браћо, сутра ћемо
„С Леонидом — што Бог даде,
„Нек се само наша браћа
„Плодом жертве наше сладе.
„Видећемо Маратонце
„И платејске цвет-војнике,
„Којим' данас у јунаштву
„Нигде нећеш наћи слике.
„Видећемо Менелаја
„И Ахила Троји страшна,
„Одисеја и Нестора
„У мудрости недомашна;
„И Сократа и Платона,
„И остале славом живе,
„Којима се сви векови
„Дост' не могу да надиве.
„Нека виде наши предци,
„Да смо права њихна чеда,
„Радо живот жертвујући
„Кад позива општа беда."
   Тако витез браћу храбри
А дружина сва заори,
Припева им брдо, река,
И зефира шушт у гори:
   „Море знаш ли ону земљу,
      „Што змајеве рађа,
   „И у струји Ахерона
      „С Коцитом их срађа? —
   „То су змаји Сулиоте,
      „Све по избор момци,
   „Нису, ђиди, забадава
      „Херкула потомци". —
   „Море знаш ли оне љуте
      „Од Епира лаве,
   „Што аждаје крвожедне
      „Затиру и даве? —
   „То су море Бочариси,
      „Поглавари наши,
   „Добро, ђиди, Стамбол чини
      „Што се од њих плаши".
Већ се сунце мору клони,
Пут самртни дружби јавља,
С громким гласом: „жива Грчка"
На ноге се сваки ставља.
Народ нежне сузе рони,
Само њихни сродни ћуте,
Да надежде опште радост
Скорбним лицем не узмуте.
Срећожељни многи гласи
Од срца их друмом прате,
Кад се борци у брег крену
Да се мож'да виш' не врате.
С брега гледе бесне Турке
Где по пољу четом блуде,
И уз свирке певајући
О пропасти грчкој гуде.
   Као што гладан вук у гори
Из заседе стадо вреба,
И коју ће зубма клати
Са дружином својом жреба;
Тако љуте Сулиоте
Броје турске шаторове,
Мере страже, тубе места,
И удесне све путове.
Пак одмору себе даду,
Огромно их чека дело;
Да ли срећно, да л' несрећно?
На добар се конац свело!

III

   Што се звезде узнихале
На плавоме неба чуну,
Те плашљиво крил'ма трепте,
И дозивљу сестру луну?
Што се журе? чудо гледе:
Четрдесет Сул-јунака
Посред силне турске војске,
И пред њима витез-Марка.
Тко их пусти, тко их води? —
Стара она срећа Грка,
И одважност и вештина,
И санљива поноћ мрка.
Ко шатору паши нагле,
Стража мније, помоћ нова,
Ал' у срцу навет носи
Злонамерна чета ова.
Већ два леже умртвљена,
Трећег Марко витез вуче
Из шатора Мустаф-паше,
Ка 'но овцу гладан вуче.
„Каква дрзост?" Није дрзост,
Као гром јунак ноћ узмути,
Бочарис је море ово,
И његови лави љути.
Пушке хук
Домамљује други звук.
И с четири с поља стране
Грчка ватра плане.
Суновратце Турци скачу,
Збунио их сан,
И Мустафин грдни стан
Узнихано поста море.
Тамо трче, тамо бију
Као без главе сметен рој,
Да л' је туђин, да ли свој,
Слепа пушка не разбира.
Глас рањених метеж множи,
Коњи трче туд' овуд',
И гунгулом притиснути
Божји, вичу, то је суд.
Јунак Марко дружбу води,
Пред њиме је страх и смрт,
Пушка верка и мач крт
Куд науми праштат' не зна.
Три куршума прискочише
Препречит' му даљи пут,
Ал' разјарен тигар љут
За све ране не разбира.
Сложно, браћо, Бог је с нама,
Сломиће се вражја моћ,
Дружба бије са свих страна
А помаже црна ноћ.
„Целети?"
„ „Јекуре." "
То су речи самознане,
Турком грдне ране.
Три крвава дуга сата
Траје слепи бој,
Док и зора не укаже
Лик зачуђен свој.
Марка ране иштетиле,
Приклања се дружби блед,
А Турцима паклен јед
Кивно срце згоропади.
Овај худи Грка број!
Овај гибни за се бој!
С бесном виком сви навале
Да их потамане.
Ал' им беда на пут стаје,
Хитро хити Константин
Бочариса млађи син
С браћом браћи помоћ носи.
Нова битка заметне се,
Нови Турке снађе јад,
И без реда и без главе
Бегству даду плећа сад.
Уз пут вреба Карајскаки
С четом малом, ватреном;
Кланци јаки, Грци лаки,
Те злим врате врагу злом.
   Сунце рано уранило,
Чудећи се зору пита:
Где је она турска војска
Јучер страшна и махнита.
Где су силни шаторови,
Где ли благо Мустаф-паше,
И тапови и заставе?
Плен Грцима сад посташе.
Млади Коста брату спеши,
Пред њим весео трчи глас:
Где си, Марко, чедо славе,
Избавниче свију нас.
Паде душман, спласну беда,
И наша је победа.
Али Марко глас не чује,
Обузео га вечни мрак,
И радости уранак
У сумору ишчезава.
Зар да онај не ужива,
Кој' виновник јесте свему?
Сваком стручак лавра стиже,
Само тужни кипрес њему.
Вест с бојишта дома трчи,
С пуним носи кликом радост,
Али ову тера жалост
По Јеладу зла удеса.
„Марко мртав" тко ће од сад
Над бедама јунак бити,
Тко ће стварат' дивна чуда,
Што ће свет за басну мнити.
С црним срцем нејач иде,
И сузама путе роси.
Где дружина сетна лица
Хладно Марка тело носи.
Ах, кој' роду душа беше,
Када јучер напаст зину,
Сад бездушан, мртав лежи,
Радост кивном душманину.
Свак приступа сокрушено,
Свог спасавца да целива,
У сузама купају га,
Које за њим род пролива.
   Тако витез Mарко паде
Сам својега жертва дела,
Већег, нег' што повест знаде,
Што одважност може смела.
И кад даљни путник страни
Поља види Карпениса,
Је ли ово, пита, место
Спомен славног Бочариса.



Напомене[уреди]

  • Ова песма је објављена: Седмица 1853 бр. 13, 20, 47 - Даворје, Нови Сад, 1854 стр. 39. - Даворје II, Народна библиотека браће Јовановића св. 3, Панчево, 1881 стр.70. - Даворје, СКЗ, књига 3, Београд, 1892 стр.31.

Извори[уреди]

  • Јован Стерија Поповић: Целокупна дела, књига 4, страна 43-54, Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.