Маркова оставка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Маркова оставка
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Маркова оставка


     Стари, готово увијек неочешљани и необријани, послужитељ котарске области, Марко Гаћан, сједио је преко читавога дана у широкоме предсобљу на трошној, дрвеној столици, управо пред вратима собе котарскога престојника. Онако крупан, стасит, са мргодним погледом, вјечито је подупирао зид леђима и пушио на кратки чибук. Узгред је разговарао са сељацима. Долазили они престојнику ради сваковрсних тужба и молба, па их увијек пуно предсобље. Сви се окупљали око Марка и мољакали га да их пријави. Ако престојник још није дошао, разговарали су с њиме, необично уживајући што могу бесједити са човјеком који стоји тако блиско престојнику. Сви су поштовали Марка. Неки му чак гуркали и духана, неки и по грошић. Наравно, Марко се вјечито старао да то поштовање и очува, нити се икада толико „спуштао” да буде одвише интиман с њима. Увијек је знао држати се у пристојној даљини, љутећи се, ако би се који усудио да га мало „фамилијарније” ослови, и три пута напомињући како нијесу „из једнога чањка пуру јели ...” Нарочито је волио хвалити се пред сељацима својим живовањем...
     — Нема љевшег живота од нашег — говорио је. — Ми чиновници, бехамтери, једна смо господа, права господа. На првога примимо плаћу, па нам није стало за читавим свијетом ... Све олезањц... Нит’ се плашимо неродне године, ни града, ни рђавих дужника... Јок! На свијету управо нико се и не броји у живе, осим нас чиновника.
     Затим је важно прорицао сељацима хоће ли се чија молба или тужба усвојити. Саслушао би једнога, климнуо неколико пута главом и потегао по три-четири дима.
     — То ти нећемо одобрити — вели. — Немаш никаквије’ документација ни палиграфа. То све не ваља никс. Ми то нећемо ни потписати ни потврдити.
     — А ти имаш праву — соколио је другога, окрећући му се. — У тебе је све по ’двокатску, све по цинкулару. Ако нам пружиш што у шаку, дозволићемо ти ...
     Да се покаже као потпуно писмен човјек, Марко није само пријављивао молитеље престојнику, него је у часовима одмора писао и сам молбе и тужбе неписменим људима. У крају предсобља имао је он своју малу собицу, мрачну, тијесну, са чађавим прозорима, окићену паучином препуном муха. У соби му стајао стар, сакат, дрвени сто са напукнутом, прљавом тинтарницом. Ту је Марко обично сједио, ако је престојник био у лову или на путу. Писао је. Око њега ријетко када да није било по четири-пет молитеља, који су се инадили и гуркали,да им час прије молбе сврши. Марко се овдје правио још важнији. Док је једно перо држао у руци, друго сасвим непотребно задјенуо би за ухо, како то и друга господа раде, па отирући зној и тобоже отхукујући, гладио хартију пред собом.
     — Шта ћеш ти? — питао је, на примјер, првога молитеља.
     — Ја ... ја, брате си драги, да напишем молбеницу да ми приме сина у ђемлазију и да му даду пензију.
     — Штифендију — поправљаше га Марко достојанствено. — Пензија се даје само нама бехамтерима, чиновницима.
     — Сведно — одговарао је молитељ понизно. — Само ти напиши.
     Марко се чешкао држаљем по носу и хватао се за брк.
     — Хм, а шта ће учит’? — питаше.
     — Ђемлазију, брате си драги. Нек учи за пријестолника.
     Мрачан облак навлачио се тада на Марково чело и он је љутито скакао иза стола, бацајући перо у страну.
     — Е, нећу га писат’, кад ће за пријестолника! — дречао је бијесно. — Кога гођ запитам, свак хоће у пријестолнике. К’о да нема других бехамтера... Ево ја нијесам пријестолник, па шта ми фали? Зар не примам на првога уредно своју плаћу? И мислите да су сви пријестолници добри к’о ови наши? Има их свакаквих! Има, па се намјести, обуче, углади и изиђе к’о из калуфа, а ’вамо ништа. Кундуре викс, а у џепу никс... Метни ти његакара у шумаре, јали у инџилире, па ето згоде.
     Тада је молитељ морао употребљавати сву своју рјечитост, а богме и коју форинту, док би умолио Марка да опет сједне. Пошто га је умолио, Марко је устицао своје дебеле наочари, трао перо о косу и умакао у тинтарницу. Почне писати. Макне неколикопута пером преко хартије, ужасно шкрипећи, па онда отхукне и почне трти зној.
     — Тешко је то писат’ — зборио је. — Тешко је кад глава, памет ради. Стога паметни људи најраније умиру.
     И опет би умакао перо и везао необично крупна, ћошкаста слова, са силним коврџастим реповима и дугуљастим усклицима на крају свакога реда.
     — Хоћеш да ти прочитам? — питаше, пошто је половину написао.
     — Хоћу.
     Марко би притврдио наочаре на носу, искашљао се добро и почео читати:
          Високоиста, земаљска владо!
     Ми најниже потписани најпонизнији и најпокор!нији слуга Високоисте земаљске владе, са својим од срца! породом који нам је милостиви Бог да му је за! славу поклонијо незнамо шта ћемо радити да га не!пушћемо да оде у лиске и хелаће, молимо високо-! исту земаљску владу да нашу молбу саслуша и при! ми, по савјету Марка Гаћана којије намикаре добро! познат јер је чиновник (Марко је необично волио у што више молба уписати своје име, да се о њему више чује на влади) смислијо самсе да дадем сина! у ђимлазију са вашом високоистом штифендијом!...
     — Ваља ли? — питао је Марко.
     — Лијепо, красно, брате си драги. Знаш га китити к’о један поп.
     Марко се задовољно смјешкао, опет прихваћао за перо и настављао писање.
     Многоме ће бити чудновато: зашто се он противио свијету, да шаље дјецу у "пријестолнике”, и зашто су многи наваљивали на то ... Било је то отприлике прије двадесет година, кад се Марко понудио власти за послужитеља. Њему за инад понудио се тада и његов комшија и најљући непријатељ Тодор Хербар. Завадили се око баштенскога зида, потукли се и постали непријатељи. И Тодора умало не изабраше за послужитеља. Да није било покојнога начелника Хасан-бега, који се својски заузео за Марка, Тодора би сигурно изабрали. Због тога се још више омразише. А највише се заинадише онда, кад Марко даде молбу да му сина приме у гимназију, и кад Тодор за инад учини то исто. Тада Тодор однесе побједу и његова сина опремише у Сарајево. Марков остаде код куће.
     — Мој ће син теби заповиједати! — прорицаше Тодор насред улице, псујући Марка.
     — Никада. Он неће ни свршити школу.
     — Хоће, хоће. Клањаћеш се и њему и мени.
     — Јок! Ишћераће ти га прије године дана!
     Марково прорицање није се испунило. Тодоров син не само да се није вратио, него је и свршио школе и постао чиновник. Недавно је именован баш за престојника у неком мањем мјесту у Босни. И због тога је свијет и навалио да шаље дјецу само у престојнике, а Марко због тога омрзнуо све нове престојнике.
     Али зато старога свога престојника ипак је поштовао и бојао га се. Дочекивао га увијек гологлав, понизно се клањајући до земље и отварајући му врата. Лулу је наравно сакривао у џеп, макар била и неутрнута, те се једанпут десило да му је џеп почео горити. Господин престојник опазио је то и том приликом избацио једну врло духовиту шалу, које се и он и Марко кашње често сјећали.
     — Имаш ли то очак у џепу? — запитао га је указујући на дим. — Зовни димничава да то оћисти.
     Престојник је три слова рђаво изговарао. Мјесто „џ” говорио је „ч”, а мјесто „ч” говорио је „ћ”. „Р” није могао изговорити, него нешто што је много наличило на „в”. Тако изговарање толико се било допало Марку, да је и сам покушавао да му подражава. Почео говорити тако и код куће и на улици и већ му се многи почели смијати. Најпошље је проговорио и пред престојником.
     — Хајде кући, па ми донеси кишобван! — рече му престојник једнога дана.
     — Кишобван вам је, ћини ми се, овде. Забовавили сте га ономадне — одговори Марко смјешкајући се.
     Престојник га погледа, намргоди се, па дохвати лењир, и упути му га право у главу.
     — Магавац! — дрекну из свега гласа. — Зав се мени вугаш? Шта мислиш, ко сам ја? ... Ти да се са мном шалиш?
     Сиромах Марко опусти главу на раме, као оно Христос на крсту, и извуче се на леђа као утучен. За читава три дана није смио престојнику у очи погледати. Окрећао је главу у страну и на сва питања тако му одговарао.
     Додуше, то му је била највећа укорба од престојника за све вријеме службовања. Није их зарађивао, па није ни примао. Само му се епитет магарац пришивао често пута и у збиљи и у шали. Марко је уживао и био сав блажен, кад би га пред сељацима престојник потапшао по рамену и протепао му: мој магавац. По томе је могао свак познати колико га је волио и како је интиман био с њиме. Иза таких сцена Марко је вазда знао извући од сељака по неколико гроша, обећавајући им да ће свакако настојати да им се жеље испуне.
     — Јесте ли виђели како он са мном к’о с братом? — питао је. — Хррр Гот! Дражи сам му од икога. Сваку хапеленцију он прими од менекаре, па све биљежи што ја рекнем. Што ја овђекара рекнем, то одозгар са владе вазда ацитирају ...
     Једини човјек пред киме Марко није могао да се истиче, био је Тодор. Као за инад он је често долазио престојнику. И макар што је било много свијета у предсобљу, надувено би прилазио Марку:
     — Пријави ме! — осорно заповиједаше.
     — Имају сад посла — одговарао је Марко мргодно.
     — Пријави ти да сам дош’о, а друго те се не тиче.
     Макар и преко воље, Марко је морао пријавити.
     И на велику жалост његову престојник је у новије доба Тодора одмах примао. Чак га је и задржавао код себе. Неколико пута испратио га до врата. Тодор се тада обично задржавао да и на вратима проговори ријеч-двије са престојником, па би подругљиво, преко рамена, бацио један поглед на Марка, подсмјехнувши се. Марко је тада постајао бијесан. Стиснутих зуба и стиснутих шака гледао би за њим и кад би само смио, једним ударом би га оборио на земљу и гњавио дуго ... дуго ... Десило се једанпут те је и полетио, и тек кад је замахнуо, пало му је на памет да овај има сина престојника.
     Спусти руку и погледа га мрко.
     — Што ме гледаш тако? — запита.
     — Може ми се, па и гледам — одговори Тодор пркосно.
     — Ама немој ти тако — поче Марко оштрије. — Знаш ли ти да нас чиновнике не смије нико увриједити? А то је увреда, кад ти менекаре тако гледаш.
     Тодор само прсну у смијех и оде. Марко шкрипну зубима и врати се на своје мјесто.
     — Само ми он једе живот — говорио је кашње. — Он је мој црв, што ће ме ишчоротати ... Фрфлуктене бештија! ... Диг’о нос што му син ванџир’о, па не бенда никога. Пријестолник се сад с њиме лијепо разговара, па му се чини да му ни Бог не може ништа. Не зна ни почитовати једног чиновника који толике године службује без штрофа и дегреданције...
     Немоћан да на коме другоме искали срдњу, излијевао је на сину.
     — Ти ... ти да си ваљан био, ти би био пријестолник — корио га је непрестано. — Да си ти им’о боље документације и боље учио, тебе би узели, исто к’о што су узели мене, а нијесу Тодора. Овако ударај чекићем и куј, да Бог да никад среће не исков’о ... Хоћеш да будеш ковач, а нет господин чиновник, к’о што смо ми ...
     — Мени је лијепо и овако — мирно одговараше син, звиждучући некакву старинску пјесму.
     — Видим ти љепоту! Други ти вазда заповиједају, а ти не заповиједаш никоме... А какав ми је живот, кад се нема коме заповиједати, кад немаш кога наружити?
     — Ја заповиједам сам себи. Друго ми не треба.
     Њихов разговор завршавао се обично крупном препирком и Марко је тада проклињао жену што му није барем јазавца родила, а не оваквога тутумрака и празноглава.

     Док најпошље ...
     Једнога јутра поранио он у „свој уред”, кад га на чаршији заустави Стеван терзија и ухвати га за пеш од капута, (а Стеван је волио хватати у путу људе за пешеве).
     — Јеси ли чуо шта је ново? — запита подругљиво и унесе му се у лице.
     — Јок — мирно одговори Марко.
     — Е ево, бива, да ти ја кажем: промијениће ти се пријестолник.
     Марко коракну натраг, дохвати се за капу и, ни сам не знајући зашто, збаци је с главе.
     — Штаа? — запита отегнуто.
     — Промијениће се пријестолник.
     Марко набра обрве и добро га погледа.
     — Ко то каже? — осијече.
     — Каже Тодор. Он је добио тел од сина. Његов ће нам син сад бит’ пријестолник.
     И Стеван, накашљавши се пакосно, пусти му пеш и остави га. Остави га насред улице, онако зачуђена, са отвореним устима и необично искривљеним лицем.
     — Ама, ко то рече? — запита Марко сам себе након дуге почивке. — Је ли то истина?
     Па, не устичући капе, потрча колико је брже могао у Ружа кафану.
     — Новине! Новине дајте! — викну и удари по столу тако снажно, да сви филџани отскочише, а три се разбише у комаде.
     — А што ће ти? — лијено запита кахвеџија, Турчин, који је лешкарио на широкој, дрвеној сећији и пушио наргилу.
     — Да видим чудо. Кажу да је Тодоров син наш пријестолник.
     Кахвеџија отпусти дим и узви обрвама.
     — Нема то у новинама — рече мирно. — Ама је истина. Од јутрос свак о томе говори.
     — Свак?
     — Говори. И свакоме драго.
     Марко отра крупан зној са чела и помијеша прсте у косу.
     — Ама ја не вјерујем! — викну. — Неће зар то све тако бити! То је неко налаг’о, да менекаре наљути. То је све Тодоров пос’о. Ђе ће његакара за пријестолника овђе? Знаду они да ми је мрзак ... Јок!... Ја сам поштен, стари чиновник, па би наопако било да ме тако под старос’ уцвијеле.
     Остави кахвеџију, па се трком упути уреду. Тамо је престојник, стари његов престојник, а он ће му то знати подсигурно казати. Он то најбоље и зна.
     — Хехеј, сад ћемо се питати! — изненада му, готово поред уха, зацича нечији глас.
     Марко се трже, осврну се. Тодор је стајао код уреда и држећи руке у џеповима презриво се смјешкао.
     — Сад ћемо се питати! — рече опет. — Нијесам ли ја давно каз’о да ће мој син теби заповиједати и да ћеш се ти пред њим поклонити!
     Марко плану.
     — Ко? Ја се поклонити?
     — Ти ... ти . .. Сједићеш му пред собом к’о пас, па кад те зовне, да скочиш и да га слушаш.
     — Јок! — дрекну Марко, а на сљепочницама му искочише двије дебеле жиле. — Ја сам каз’о да нећу.
     Онако љутит улети у уред и куцну на престојникова врата. Нико му се не одазва. Престојник још није био ни дошао. Марко сједе на своју столицу, раздрљи кошуљу на прсима и поче се хладити капом. Страшна врућина обузела га и све му некако мрачно, тијесно. Сељаци што су промицали испред њега, изгледали су му као некакве црне сјени, а глас им као да је из даљине долазио, нити им је могао разумјети једне ријечи.
     — Тодоров син, Тодоров син да ми буде господар! — говорио је сам себи, мргодећи се и отхукујући. — И ја то да дочекам сад, под своју старос’... И ја то да поднесем?
     Кад опази престојника устаде и поклони се до земље. Одмах ступи за њим у собу, не куцајући и не очекујући одговора.
     — Смијем ли вас запитати нешто, господине? — шапатом запита, чешкајући се по носу и пренемажући се као болесник какав.
     — Смијеш — одговори престојник, некако љубазније него обично. — Смијеш шта хоћеш.
     — Може ли бити, господине, да пане небо на земљу?
     — Не може — одговори престојник зачуђено и погледа га.
     — Па како може бити, да Тодоров син дође амо за пријестолника? — запита Марко дршћућим гласом. — И зар је то истина?
     Престојник потврди главом.
     — Истина. Синоћ сам добио бвзојав, који ми то јавља. Он ће за петнаест дана доћи.
     Марко стиште шаке и удари се у прса.
     — Ама ја то да дочекам, ја? — кроз плач узвикну. — Да Тодор мени прорекне да ће ми његов син заповиједати? А знам га кад се родио, кад је у школу иш’о ... Два пут сам га избио, што ми је крушке крао. И он мени да буде пријестолник и мени да заповиједа? Је ли то ико икад чуо, мој господине?
     — Ново ввеме, — уздахну престојник слијегајући раменима. — Ми стави сад не введимо.
     Марко се замисли и испрси се малко.
     — Ама ја то не кабулим тако! — рече одлучно.
     — Напишите ви меникаре, господине, ту протестанцију, бива, да ја никако не кабулим. Стар сам, па треба и мене да послушају.
     — Овде пвотест не введи — рече престојник меко, као сажаљујући га. — Ово је сввшена ствав.
     — А вриједи ли хапеланција? Написаћу хапеланцију на високоисту владу.
     — Све, све чаба. Ништа не введи. Он ће доћи. Он је именован.
     — Ама није џаба — распали се Марко и опет се грухну у прса. — Ако не може ни протестанција, ни хапеланција, може пензија. Дајте ви меникаре пензију, па да иђем.
     Престојник опет слегну раменима.
     — Ти не можеш имати пензије — одговори. — Ти си подвовник, послужитељ, па немаш пвава на пензију.
     — Сведно — осијече Марко, бјеснећи све више.
     — Напишите ви само, господине. Ја нећу да ми он заповиједа, па ето. Баш тако запишите. Реците: Марко неће да му крвничка ђеца заповиједају...
     Па заборавивши капу, гологлав сиђе на улицу. Онако крупан, погури се и појури кроз сокаке, узвијерено гледајући око себе не би ли кога ухватио, да му се потужи и да протестира. А вјетар га шибаше по лицу, и мрсећи му дуги просједи перчин играше се њиме ...

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 3, страна 55-65 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.