Кака има Фатима дјевојка,
Има брата бега Омер-бега!
Па он иђе у пјану механу,
У механу међ своје јаране —
Сваки с' јаран својом секом фали;
А кад поче беже Омер-беже,
Јаранн се смијати стадоше:
„Твоја сека с Власим ашикује,
Преко мора с’ Краљевићем Марком“.
Кад то зачу беже Омер-беже,
Брже скочи на ноге лагане
Па он трчи свом бијелу двору,
Подвикује своју милу секу:
„Сиђи секо доље у авлију!“
Брже сека сиђе у авлију —
Говори јој беже Омер-беже:
„Моја секо проклето кољено,
Ја се вјешај, ја у Саву скачн!
Менн кажу сви моји јарани,
Да ти секо с Власим ашикујеш.“
Па се врати у нову механу.
У то сека мисли и премишља,
Све мислила на једно смислила.
Све је своје рухо искупила,
Па га снесе на мермер авлију,
Па је своје рухо запалила.
Мили Боже, на свему ти фала,
Да је коме стати погледати,
Ђе се свила у облаке вија
А злато се у топове збија.
Све је своје рухо запалила,
Само б’јелу решму оставила
Чим ће завит своје очн црне.
П’ она иђе Сави на обалу,
Па се крсти и два и три пута:
„Помози ми света богомајко
Помози ми и смилуј се на ме!
Носи мене валовито Саво,
Носи мене у зелен Дунаво,
А Дунаво до у сиње море,
Сиње море пред маркове дворе!“
Свеза очи, па у Саву скочи. —
Она иде иде од воде до воде
Док је дошла до дењиза пуста.
Марко сједи на високој кули,
Марко сједи, ситну књигу пише,
Сека Ана ситан везак везе;
Проговара Ануша дјевојка:
„Ну, погледај драги брате Марко,
Како нам се море замутило.“
Кад погледа Марко са чардака,
Све се пусто море замутило.
Марко скочи на ноге лагане,
И узима куке од челика
Па он иђе мору на обалу
Баца куке на дебело море
Дохвати се ситних плетеница,
Избаци је мору на обалу,
Па је води свом бијелу двору.
Покрсти је Краљевићу Марко
И вјенча је себи за љубовицу,
Са њоме је вијек вјековао
И лијеп је пород изродио.
