Марка Краљевића избавила љуба

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марка Краљевића избавила љуба

Синоћ мајка оженила Марка,
А јутрос га књига допанула,
Једна књига од Стамбола бјела
Од онога цара честитога,
У књизи га царе поздравио: 5
„Поздрављам те, Краљевићу Марко!
Ево ти се женим у добри час,
У неђељу која прва греде,
Па те зовем у сватове, Марко,
Немој, Марко, што ми нећеш доћи, 10
Јере ћу те добро дочекати,
Нека знадеш и нека запамтиш,
Како те је царе дочекао,
У његову стојну Цариграду,
А и мене горе бити неће, 15
Јере ћу се с тобом подичити,
Чуди ће се сва моја господа,
Каквога ја имам пријатеља."
Друга књига допанула Марка,
Од јунака Скендер-бега Бана, 20
У књизи га Бане поздравио:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
Или чујеш, ил’ абера немаш, —
На мене су насрнули Турци,
Насрнули са свакоје стране; 25
Бију града никад не престају,
И Бог да зна добра бити неће!
Већ чули ме, мили побратиме!
Ако мислиш, ако хајеш за ме, —
Дођи, Марко, мени у помоћи; 30
Па ако нам Бог и срећа дадне,
Да турскога цара добијемо,
Даћу теби половину царства,
Оба ћемо брацки царевати
Царевати и господовати." 35
Кад је Марко књиге проучио,
Љуто се је на муке ставио,
Па све мисли што ће, и како ће,
Што ће чињет’, ђе ће окренути:
Ил’ ће цару поћи у сватове, 40
Ил’ ће Бану поћи у помоћи.
То гледала Јевросима мајка,
Мајка Марку стаде говорити:
„O мој сине, Краљевићу Марко!
Што си ми се тако узмучио? 45
Која ти је голема невоља:
Или ти је љуба омрзнула?
Или су ти двори остарали?
Или ти је нестануло блага?
Или сам ти на досаду стара?" 50
Марко мајци на то одговара:
„О старице, мила моја мајко!
Нијеси ми на досаду, мајко,
Но те љубим како своју главу;
Нит’ је мени нестануло блага, 55
Већ ја имам на товаре блага,
Да га зобљем не бих позобао.
А да живим хиљаду година,
Не бих мого потрошити благо,
Нити су ми двори остарали; 60
А да су ми двори остарали
Имам блага би их направио,
Да таквијех ни у цара нема.
Није мени омрзнула љуба,
И зашто бих омрзнуо љубу, 65
Кад је такве у свијету нема,
Ни у цара од Стамбола града,
Што имаде жена на хиљаде;
Већ чуј мене, моја стара мајко,
Двије су ме књиге допануле: 70
Једна књига од Стамбола б’јела,
Од онога цара честитога,
Цар ме зове у сватове, мајко!
Да ме части и да ме угости.
Друга ме је књига допанула, 75
Од мојега Богом побратима,
Од јунака Скендер бега Бана, —
Бан ме зове њему у помоћи,
Па сад не знам што ћу ни како ћу.
Ђе ћу поћи, на коју ћу страну: 80
Ил’ ћу Бану бити у помоћи,
Ил’ на свадбу цару честитоме."
Кад то чула стара Јевросима,
Стаде Марка сјетовати мајка:
„Ти ако ћеш мене послушати, 85
Ти ћеш поћи цару у сватове;
Цар ће тебе добро дочекати,
Частиће те и угостиће те,
И дароват’ госпоцкога дара;
А ако ме не послушаш, сине, 90
Но отидеш Бану у помоћи,
Знади добро, добра бити неће —
Ти ћеш тамо изгубити главу,
Остаће ти самохрана мајка,
Остаће ти удовица љуба, 95
Не љубљена ни омилована.
Пусти ће ти останути двори,
Да се легу врани и гаврани."
Кад је Марко разумио мајку,
Он је своју мајку послушао, 100
Па слугама заповијест дава;
Да му добра оседлају Шарца,
А он оде горе на чардаке,
Те се свлачи па се преоблачи.
Пошто се је Марко окитио, 105
Ка’ што треба за царске сватове,
Сашао је низ бијеле дворе,
На готова Шарца усједнуо,
Па је својој мајци говорио:
„Стара мајко, живота ти мога! 110
Аманет ти моја љуба драга,
Не дај љуби да чаршијом шета;
Јер је љуба одвише лијепа,
Па се бојим какве пријеваре,
Може ми се преудати љуба." 115
Пошто Марко аманет предао,
Право пође цару у Стамболу,
Грдно га је царе дочекао,
Свезао му и ноге и руке,
Па је Марку царе говорио: 120
„Знаш ли, Марко, не знали те људи
Да сам чуо ђе говоре људи:
Да ти имаш сабљу оковану,
Да је такве у свијету нема,
И да имаш Шарца претилога, 125
Да таквога ни у мене нема;
Па све просто, ал’ непроста љуба,
С којом си се скоро оженио.
Чуо јесам ђе говоре људи,
Да је такве ни код мене нема, 130
Но ме почуј, Краљевићу Марко!
Пиши књигу твојој вјерној љуби,
Нека дође у Стамболу моме,
Нека узме мене господаром,
Нек донесе твоју бритку ћорду, 135
Тако ћу ти живот опростити;
Ако ли ме послушати нећеш,
Кунем ти се, Краљевићу Марко!
Ставићу те најгорој тавници,
У којој је трава до кољена, 140
И смрдљива вода до чланова:
У води су жабе и гуштери —
Ту ни арслан остати не може."
Кад јс Марко цара разумио,
Он је њему ријеч говорио: 145
„Господине царе од Стамбола!
Ако имам сабљу оковану,
Ја сам сабљу за благо купио,
У Новака за оку дуката;
Ако имам Шарца од мејдана, 150
Шарца су ми виле поклониле;
Ако имам прелијепу љубу,
Таква ми је срећа денијела;
А што кажеш за твоју тавницу,
Чини, царе, што је теби драго!" 155
Опет царе Марку проговара:
„Море Марко немој лудовати!
Већ учини што ти цар говори;
Ако ли ме послушати нећеш,
Умријећеш у мојој тавници." 160
За то Марко ни хабера нема.
Кад то виђе царе од Стамбола,
Стави Марка у студну тавницу,
То трајло за девет година,
Чека љуба Краљевића Марка, 165
Чекала је свога господара.
Ал' од њега никаквога гласа,
Ни да знаде ђе је погинуо.
Често га је оплакала мајка,
Ал’ се љуба нешто досјетила, 170
Па свекрви својој говорила:
„О свекрво, мајко Краљевића!
Ја одстојах девет годиница,
Све чекајућ’ мога господара,
А сад више чекати га нећу, 175
Већ се хоћу преудати млада."
Кад то чула Јевросима стара,
Низ образе сузе пољевала,
Па је снаси ријеч говорила:
„О снашице о несуђенице! 180
Кумим тебе Богом истинијем,
Чекај Марка још три б’јела данка,
Па ако га не би дочекала,
Ти се удај прекора ти нема."
Јевросиму послушала млада, 185
Чекала је још три б’јела дана,
Но нит’ Марка, ни од њега гласа
Кад то виђе Маркова љубовца,
Маркову је мајку дозивала,
Па се њоме л’јепо опростила, 190
Па отиде из Маркова двора
Ал’ не иде у своју родбину,
Већ отиде у чаршију млада;
Те купује воска и печата,
И купује просјачко ођело, 195
Па отоле у планину пође,
Те направи гусле јаворове,
И гудало дрва шимширова.
На пошто је гусле направила,
Обадва је ока печатила, 200
Па се отле дурну по свијету,
Да потражи свога господара,
Докле дође стојну Цариграду,
Пред тавницу цара честитога!
Ту је сјела па је запјевала, 205
Запјевала пјесму жалостиву:
„Фала Богу, фала великоме,
Је л’ што горе данас на свијету
Од слијепца који очи нема?
Он не знаде дана бијелога, 210
Он не види сунца свијетлога,
Нити знаде кад му ноћца дође."
То зачуо у тавници Марко,
Па слијепцу стаде говорити:
„Немој тако, сљепче сиромаше! 215
Јер је горе мене несретњику,
У тавници за девет година;
Ја не виђу сунца ни мјесеца,
Нити знадем кад ми ноћца дође,
Но и те бих јаде опростио, 220
Ал’ су мени муке додијале:
У тавници трава до кољена,
А у трави змије и акрепи,
Још је овђе вода до чланова;
А у води жабе и гуштери; 225
Змије једу, а акрепи пију,
Жабе криште, а гуштери пиште."
Кад то чула Маркова љубовца,
У торбици гусле оставила;
Па се отле млада подигнула, 230
Право оде у Прилипу своме;
Па не иде на бијеле дворе,
Већ отишла берберину младу,
Берберину ријеч говорила:
„О бербере, Богом побратиме! 235
Направи ми косу по делијски,
Ко ме види нека свак промисли,
Да сам млада царева делија."
Хоће бербер ријеч не чињаше,
Постриже јој косу по делијски. 240
Отолен се подигнула млада,
Па отишла терзинском дућану,
Терзибаши ријеч говорила:
„Терзибашо, Богом побратиме!
Продај мени најљепше хаљине, 245
Ка’ што носи царева делија."
Хоће и он ријеч не чињаше.
Пошто млада и хаљине купи,
Оде купит коња виловита,
Купила га, па га узјахала, 250
Па отишла Новаку ковачу,
Те јој добру ћорду изабрао;
Пошто била себе окитила,
Право пође у Стамбола бјела,
Пред дворове цара честитога, 255
У башту је коња наћерала,
Ту находи цареву љубовцу,
Сједи млада у зелену траву,
Пред њоме је ђерђеф од мерџана
А у руке игла од биљура, 260
Везе млада по ђерђефу златом;
Колко она иглом забадаше,
Толко суза низ образ лијаше,
То виђела Маркова љубовца,
Па царици Бога називала, 265
Још је пита шта сузе прољева,
Која јој је голема невоља.
Царица јој Бога прифатила,
Сузе брише, па јој одговара:
„Ако плачем и невоља ми је, 270
Ево на јад’ девет годиница,
Од ка’ сам се за цара удала,
Па ми царе ни мукајет није,
Но све виче: „да се дома враћем,
Јер он чека Краљевића љубу, 275
Да је узме иза жива мужа."
Кад то чула Маркова љубовца,
Она њојзи ријеч говорила:
„О Бога ти, госпођо царице!
Има л’ воде у твојојзи башти, 280
Да с’ на пијем и да се умијем.“
Царица је соја госпоцкога,
Дофатила крчаг од биљура,
Па га даје Марковој љубовци,
Но да видиш Маркову љубовцу, 285
Не узима крчаг од биљура
Већ царицу за бијелу руку,
Па је за се баца на коњица,
Па утече из зелене баште,
Право бјежи бијелу Прилипу. 290
Кад је стигла бијелу Прилипу,
Пошто сјела те се одморила,
Јевросими све по реду каза,
Па узима дивит и артију,
Па написа књигу шаровиту, 295
У Стамболу цару честитоме:
„Султан царе од Стамбола града,
Не мој тражит’ твоју вјерну љубу
Ја сам ти је из баште отела,
И више је нигда виђет’ нећеш, 300
Ако нећеш мене послушати,
А мене је лако послушати;
Дођи царе у Шару планину,
Доведи ми мога господара,
Из тавнице Краљевића Марка, 305
И дадни му његовога Шарца,
Још му дадни три товара блага,
Што сам млада у пут потрошила
Ако тако учињети нећеш,
Твоју љубу нигда виђет’ нећеш." 310
Када цару књига долазила,
И видио што му књига пише,
Од јада га забољела глава,
Па се стаде мислит’ и размишљат’
Најпошље се царе домислио, 315
Из тавнице Марка извадио,
Даде њему три товора блага,
И даде му Шарца претилога.
Отолен се они подигоше,
Док дођоше у Шару планину, 320
Ту нађоше Маркову љубовцу,
А до ње је царева царица,
Тад’ говори Маркова љубовца:
„Султан царе, јадан хаилиле!
Што је тебе Марко учинио, 325
Те га стави у твоју тавницу:
Који ти је зулум учинио:
Или ти је љубу обљубио?
Или ти је двора сагорио?
Или ти је мајку заробио? 330
Или ти је царство уграбио?"
Цар мучаше, ништа не збораше,
Већ јој даде Краљевића Марка,
И даде јој три товара блага,
Па узима своју вјерну љубу, 335
Па утече пут Стамбола града,
А Краљевић оде с љубом својом,
У Прилипу у својему граду.
Нек’ се нико ништа не зарече,
Да га љуба избавити неће; 340
Кад избави Маркова љубовца,
Господара Краљевића Марка,
Из тавнице цар’ Отмановића. 343

Из збирке Илије Н. Златичанина.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година IV свеска V и VI, за мај и јуни, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1898., стр. 238-245.