Маријин вео

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Маријин вео
Писац: Милета Јакшић





        
МАРИЈИН ВЕО

Пре но што ће је скрити
Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватише
Свилено ткање беље од снега—
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео—
И, бијући се, поцепаше га
У кончиће и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.

И сад, у благе јесење дане
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 171


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.