MARIJIN VEO
Pre no što će je skriti
Nebeske dubine, sjajni oblaci,
Kao poslednji pozdrav zemlji
Ona svoj veo devičanski baci...
Četiri vetra dohvatiše
Svileno tkanje belje od snega—
Svaki je za se hteo
Dragoceni njen veo—
I, bijući se, pocepaše ga
U končiće i vlakna,
Pa u burnome letu
Rasuše ga po svetu.
I sad, u blage jesenje dane
Kad ćute polja, njive uzorane,
Na tihom suncu kada šuma rudi
Ta po vazduhu svila bela, snežna
Što tajanstveno luta, bludi
Ko vazduh laka, nežna
Kao da je ruka nezemaljska prela:
To su ostaci Marijina vela.
