Седи Мара у градину,
на скуту вој огледало,
па огледа бело лице,
лице гледа па говори:
„Боже, мили, лепа ти сам! 5
Какво ми је бело лице,
још да су ми црне очи,
све бих момке подмамила
а Стојана и Јована
варала би’ три године, 10
да и’ тресу три грознице.
једна лети, друга зими,
трећа само у пролеће,
када цавти росно цвеће,
када цавти и мирише. 15
Да миришу, да уздишу.“
