Кад морија Мостар поморила
Све помори, па у Травник дојде.
Разбјеже се свиет по градових,
Мара с мајком на Влашић планину,
Често Мара по Влашићу шеће, 5
Гледа млада по Травнику јада,
Гдје се носи меит до меита,
Гдје се вије барјак до барјака,
Све јунаци под алајбарјаком,
Невјестице под пулидуваци, 10
А дјевојке под бисерли граном.
Кад морија низа горје сајде,
Лиепу Мару на водици најде;
„Бог поможе Марушо дјевојко!"
„Бог ти дао драга стрина моја, 15
Говорила од Бога морија.
Ја ниесам драга стрина твоја,
Већ ја јесам од Бога морија
Која морим и старо и младо,
А разстављам и мило и драго.“ 20
Говорила Маруша дјевојка:
„Немој мене уморити младе,
А ни мога на далеку драгог!"
Говорила од Бога морија:
„Драгог сам ти давно уморила, 25
Уморила и заборавила.“
Кад то чула Маруша дјевојка,
Паде мртва у студену воду.
