Киша пада, ветар дува
Ђурић Мара овце чува,
па јој нешто на ум паде,
и ауте бројат стаде:
седам, осам набојала, 5
деветога заустављала,
заустави сивог тића,
баш Филипа Мурганића:
„Ој Филипе, геометре,
пошто возиш километре?" 10
„Километар два динара,
тебе Маро без динара!"
На папучу ногом стаде,
Филип Мари руку даде;
Филип тера и смеје се, 15
Мара плаче и бије се;
„Стан, Филипе, заостани,
остале ми овце саме!"
„Нека, Маро, душо моја,
чуваће их сеја твоја!" 20
„Стан, Филипе, заустави,
остаде ми мајка сама!"
„Нека, Маро, душо моја,
слушаће је снаа твоја!”
„Стан, Филипе, заустави, 25
остао ми џемпер плави!"
Шофер тера и смије се,
Мара плаче и бије се,
а кад бише на окуку,
виде Мара своју муку, 30
а кад виде своје муке,
она Ђорђу даде руке.
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 446.
