Kiša pada, vetar duva
Đurić Mara ovce čuva,
pa joj nešto na um pade,
i aute brojat stade:
sedam, osam nabojala, 5
devetoga zaustavljala,
zaustavi sivog tića,
baš Filipa Murganića:
„Oj Filipe, geometre,
pošto voziš kilometre?" 10
„Kilometar dva dinara,
tebe Maro bez dinara!"
Na papuču nogom stade,
Filip Mari ruku dade;
Filip tera i smeje se, 15
Mara plače i bije se;
„Stan, Filipe, zaostani,
ostale mi ovce same!"
„Neka, Maro, dušo moja,
čuvaće ih seja tvoja!" 20
„Stan, Filipe, zaustavi,
ostade mi majka sama!"
„Neka, Maro, dušo moja,
slušaće je snaa tvoja!”
„Stan, Filipe, zaustavi, 25
ostao mi džemper plavi!"
Šofer tera i smije se,
Mara plače i bije se,
a kad biše na okuku,
vide Mara svoju muku, 30
a kad vide svoje muke,
ona Đorđu dade ruke.
Vladimir Bovan, Lirske i epske pesme Kosova i Metohije (studentski zapisi srpskih narodnih umotvorina sa Kosova i Metohije); Priština, Institut za srpsku kulturu; Beograd, Narodno delo, Stručna knjiga; Istok, Dom kulture, 2001., str. 446.
