Мали Радоица

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Мили Боже, чуда големога!
0002 Јали грми, јал’ се земља тресе?
0003 Ја се бије море о мраморје?
0004 Ја се бију на Попина виле?
0005 Нити грми, нит’ се земља тресе,
0006 Ни се бије море о мраморје,
0007 Ни се бију на Попина виле;
0008 Већ пуцају на Задру топови,
0009 Шенлук чини ага Бећир-ага,
0010 Уватио Малог Радоицу,
0011 Па га меће на дно у тавницу;
0012 У тавници двадесет сужања,
0013 А сви плачу, један попијева,
0014 Те остало друштво разговара:
0015 „Не бојте се, браћо моја драга!
0016 „Еда Бог да каквагођ јунака,
0017 „Који ће нас јунак избавити.”
0018 А кад к њима Радоица дође,
0019 Сви у једно грло заплакаше,
0020 Радоицу љуто проклињаху:
0021 „Радоица, допаднуо мука!
0022 „И ми смо се и уздали у те,
0023 „Да ћеш ти нас кадгођ избавити,
0024 „Ето и ти саде к нама дође!
0025 „Тко ли ће нас јунак избавити?”
0026 Вели њима Мали Радоица:
0027 „Не бојте се, браћо моја драга!
0028 „Већ у јутру кад данас осване,
0029 „Ви дозов’те агу Бећир-агу,
0030 „Па му каж’те, да ј’ умро Раде,
0031 „Не би ли ме ага закопао.”
0032 Кад свануло и сунце грануло,
0033 А повика двадесет сужања:
0034 „Бог т’ убио, ага Бећир-ага!
0035 „Што доведе к нама Радоицу?
0036 „Јер га синоћ објесио ниси,
0037 „Већ се код нас ноћас преставио,
0038 „Хоће ли нас поморити смрадом?”
0039 Отворише на тавници врата,
0040 Изнесоше пред тавницу Рада,
0041 Онда вели ага Бећир-ага:
0042 „Нос’те, сужњи, те га закопајте.”
0043 Ал’ говори Бећирагиница:
0044 „Ев’ Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0045 „Ниј’ умро, већ се ућутио;
0046 „Налож’те му ватру на прсима,
0047 „Хоће ли се помакнути, курва.”
0048 Ложе њему ватру на прсима,
0049 Ал’ је Раде срца јуначкога,
0050 Ни се миче, ни помиче Раде.
0051 Опет вели Бећирагиница:
0052 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0053 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0054 „Већ уват’те змију присојкињу,
0055 „Те турајте Раду у њедарца,
0056 „Хоће ли се од ње уплашити,
0057 „Не ће ли се, курва, помакнути!”
0058 Уватише змију присојкињу,
0059 Па турају Раду у њедарца,
0060 Ал’ је Раде срца јуначкога,
0061 Ни се миче, ни се од ње плаши.
0062 Опет вели Бећирагиница:
0063 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0064 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0065 „Већ узмите двадесет клинаца,
0066 „Удрите их под ноктове Раду,
0067 „Хоће ли се помакнути, курва.”
0068 И узеше двадесет клинаца,
0069 Ударају под ноктове Раду,
0070 И ту Раде тврда срца био,
0071 Ни се миче, ни душицом дише.
0072 Опет вели Бећирагиница:
0073 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0074 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0075 „Сакупите коло ђевојака
0076 „И пред њима лијепу Хајкуну,
0077 „Хоће ли се насмијати на њу.”
0078 Сакупише коло ђевојака
0079 И пред њима лијепу Хајкуну,
0080 На Рада је коло наводила,
0081 Преко Рада ногама играла,
0082 А каква је, да је Бог убије!
0083 Од свију је и већа и љепша,
0084 Љепотом је коло зачинила,
0085 А висином коло надвисила,
0086 Стоји звека на врату ђердана,
0087 Стој шкрипа гаћа од сандала;
0088 Кад је згледа Мали Радоица,
0089 Лијевијем оком прогледује,
0090 Деснијем се брком насмијава;
0091 А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
0092 Она сними свилена јаглука,
0093 Њиме покри Рада по очима,
0094 А да друге не виде ђевојке;
0095 Па је своме баби говорила:
0096 „Јадан бабо, не гријеши душе,
0097 „Већ носите сужња закопајте.?”
0098 Онда вели Бећирагиница:
0099 „Бре немојте закопати курве,
0100 „Већ га бац’те у дебело море,
0101 „Те наран’те рибе приморкиње
0102 „Лијепијем хајдучкијем месом.”
0103 Узе њега ага Бећир-ага,
0104 Па га баци у дебело море.
0105 Ал’ је Раде чудан пливач био,
0106 Далеко је Раде отпливао,
0107 Пак изиђе на бријегу мора,
0108 Па повика из грла бијела:
0109 „Јао моји б’јели ситни зуби!
0110 „Повад’те ми клинце из ноката.”
0111 И он сједе и ноге прекрсти,
0112 И повади двадесет клинаца,
0113 Па их метну себи у њедарца.
0114 Опет не ће да мирује Раде:
0115 Кад је тавна ноћца настанула,
0116 Иде двору аге Бећир-аге,
0117 Па постаја мало код пенџера,
0118 Истом ага за вечеру сијо,
0119 Па с кадуном својом бесједио:
0120 „Моја кадо, моја вјерна љубо!
0121 „Ево има девет годин’ дана,
0122 „Ка’ ј’ отиш’о Раде у хајдуке,
0123 „Да не могох сербес вечерати
0124 „Све од страха Малог Радоице;
0125 „Богу вала, кад га данас нема,
0126 „И кад њему хака главе дођох!
0127 „И оно ћу двадест објесити,
0128 „Док ујутру бијел дан осване.”
0129 А то Раде и слуша и гледа,
0130 Па у собу к њему улетио,
0131 За вечером агу уватио,
0132 Увати га за врат до рамена,
0133 Истрже му главу из рамена;
0134 Па увати Бећирагиницу,
0135 Па потеже клинце из њедара,
0136 Удара их под ноктове кади,
0137 Док јој пола клина ударио,
0138 И душу је, кучка, испустила;
0139 Њој говори Мали Радоица:
0140 „Нека знадеш, Бећирагинице,
0141 „Да каква је мука од клинаца!”
0142 Па увати Хајкуну ђевојку:
0143 „О Хајкуна, срце из њедара!
0144 „Дај ми нађи од тавнице кључе,
0145 „Да испустим двадесет сужања.”
0146 Нађе Хајка од тавнице кључе,
0147 Он испусти двадесет сужања.
0148 Опет јој је Раде говорио:
0149 „О Хајкуна, душо моја драга!
0150 „Дај ми нађи од ризнице кључе,
0151 „Да што мало за ашлука тражим,
0152 „Далеко ми ј’ дому путовати,
0153 „Треба ми се путем понапити.”
0154 Отвори му сандук од тал’јера,
0155 Онда јој је Раде бесједио:
0156 „О Хајкуна, срце моје драго!
0157 „Што ће мени таке плочетине?
0158 „Коња немам, да шњима поткивам.”
0159 Отвори ми сандук од дуката,
0160 Он на друштво дукате дијели;
0161 Па увати Хајкуну ђевојку,
0162 Одведе је у земљу Србију,
0163 Доведе је у бијелу цркву,
0164 Он Хајкуне гради Анђелију,
0165 Па је узе за вјерну љубовцу.