Максим Бачевић

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Максим Бачевић
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     Максим Бачевић
      Војвода Бањански

„Браћо моја, храбри синци,
Херцегове земље славне,
Чија дела, док је сунца
Не ће никад да потавне:
Земан дође, час је туна,
Да заставу нашу дичну
Победама сјајним вичну,
Подигнемо, понесемо
И опета новој слави,
У бој, у крвави!

Милоснице, добре мајке,
Седи оци, љубе верне:
Моле бога да нам Турци
Чисте маче не оскверне,
А молитве топле њине
Над звездама, световима
Милостиво господ прима.
Те мишице наше снажи,
Да нам сломи сабља ковна
Душмана вековна.

Није нужде, браћо мила,
Да вас храбрим и соколим,
Е ја знадем, да у ватру
Пошли би и срцем голим;
Не ћу да вас опомињем
На зулуме оне више,
Што их Турци починише
По црквама и гробљима
И по бели самостани
Грозно похарани.

Ал толико, друзи мили,
И опет ви морам рећи,
Да к'о људи и народи
Ковачи су својој срећи;
Па народу тешко сваком
Из санова што с' не буди
Кад кићена зора руди,
Кад слободе вила зове
У бесмртне њене стане
Славом осијане.

Па како би, друзи мили,
Како ми баш изостали
Из светога оног храма
Где с' слободи тамјан пали?
Нисмо ли зар од племена
Неумрлих оних тића
Бакића и Обилића?
Нисмо ли зар од племена
Косовскога Југ-Богдана
И Страхиње бана?

Ал, клекнимо, узданимо,
Сви на небо погледајмо,
У бога се праведнога
Бесмртнога сви уздајмо,
Па у име Спаса Христа
Разавијте барјак дични
Победама сјајним вични,
Подигните, па пођите
И опета новој слави,
У бој, у крвави!“

Максим рече, а чета му
Потргнула јатагане,
Па појури, ко бујица
На Османе опкопане.
Ту се коље, ту се руши,
Ту се кида, ломи, сече.
Ту потоком крвца тече;
Ту се крши, ту се гуши
А од тутња и од звека
Разлива се река.

Паде круна с' плавог неба,
Паде сунце првог данка,
Паде сунце другог данка
А бори се без престанка;
Не мож' Турчин да растури
Храбру чету устаника
Мало коло осветника,
Ал не могу ни усташи
Кроз огањ и ватру модру
Да у шанац продру

Али кличе Бачевићу:
„Чето моја одабрана!
За Косово да ли знадеш,
Да л' се сећаш видов-дана?
Тамо српска круна паде,
Али овде, јаој нама!
Разнеће се на гуслама, —
Ал ту ће се и потоњи
Зрак слободе да угаси
У ропства таласи.

Па згинути, погинути
Или после, или прија,
Ал изнети несме главе
Из шанчева поганија!
Потегните дакле, браћо,
Гујске сабље и мачеве
Па сви за мном у шанчеве!
Нек се знаде, нек се чује:
Шта су дични Херцеговци
С тешки бичиновци!“

Устаници су очима
Ко лавови закрваве,
Па већ, ено, јадне Турке
Ногом газе, руком даве.
Ко кундаком, ко балчаком
А ко врхом од ханџара
Туче, сече, коље, пара,
Треби, гуши поганију,
Што очајно виче: „аман!“
Ал бадава, заман!

Победа је савршена,
Погажене турске змије,
Ал на тврдим шанчевима
Место да се барјак вије:
Устаничка мала чета
Муком мучи, ником ниче
Нити пева, нити кличе,
Е у њеним редовима
Нема више страшног бича
Славна Бачевића.

На шанчеви, гдје је Турке
Немилице секо, клао,
Као негда Хајдук-Вељко
Јуначком је смрћу пао.
Али док је књига белих,
И у орла док је крила
И у гори док је вила,
И јавора док је сува:
Биће име Максимово
Нама златно слово.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.