Maksim Bačević

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Maksim Bačević
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     Maksim Bačević
      Vojvoda Banjanski

„Braćo moja, hrabri sinci,
Hercegove zemlje slavne,
Čija dela, dok je sunca
Ne će nikad da potavne:
Zeman dođe, čas je tuna,
Da zastavu našu dičnu
Pobedama sjajnim vičnu,
Podignemo, ponesemo
I opeta novoj slavi,
U boj, u krvavi!

Milosnice, dobre majke,
Sedi oci, ljube verne:
Mole boga da nam Turci
Čiste mače ne oskverne,
A molitve tople njine
Nad zvezdama, svetovima
Milostivo gospod prima.
Te mišice naše snaži,
Da nam slomi sablja kovna
Dušmana vekovna.

Nije nužde, braćo mila,
Da vas hrabrim i sokolim,
E ja znadem, da u vatru
Pošli bi i srcem golim;
Ne ću da vas opominjem
Na zulume one više,
Što ih Turci počiniše
Po crkvama i grobljima
I po beli samostani
Grozno poharani.

Al toliko, druzi mili,
I opet vi moram reći,
Da k'o ljudi i narodi
Kovači su svojoj sreći;
Pa narodu teško svakom
Iz sanova što s' ne budi
Kad kićena zora rudi,
Kad slobode vila zove
U besmrtne njene stane
Slavom osijane.

Pa kako bi, druzi mili,
Kako mi baš izostali
Iz svetoga onog hrama
Gde s' slobodi tamjan pali?
Nismo li zar od plemena
Neumrlih onih tića
Bakića i Obilića?
Nismo li zar od plemena
Kosovskoga Jug-Bogdana
I Strahinje bana?

Al, kleknimo, uzdanimo,
Svi na nebo pogledajmo,
U boga se pravednoga
Besmrtnoga svi uzdajmo,
Pa u ime Spasa Hrista
Razavijte barjak dični
Pobedama sjajnim vični,
Podignite, pa pođite
I opeta novoj slavi,
U boj, u krvavi!“

Maksim reče, a četa mu
Potrgnula jatagane,
Pa pojuri, ko bujica
Na Osmane opkopane.
Tu se kolje, tu se ruši,
Tu se kida, lomi, seče.
Tu potokom krvca teče;
Tu se krši, tu se guši
A od tutnja i od zveka
Razliva se reka.

Pade kruna s' plavog neba,
Pade sunce prvog danka,
Pade sunce drugog danka
A bori se bez prestanka;
Ne mož' Turčin da rasturi
Hrabru četu ustanika
Malo kolo osvetnika,
Al ne mogu ni ustaši
Kroz oganj i vatru modru
Da u šanac prodru

Ali kliče Bačeviću:
„Četo moja odabrana!
Za Kosovo da li znadeš,
Da l' se sećaš vidov-dana?
Tamo srpska kruna pade,
Ali ovde, jaoj nama!
Razneće se na guslama, —
Al tu će se i potonji
Zrak slobode da ugasi
U ropstva talasi.

Pa zginuti, poginuti
Ili posle, ili prija,
Al izneti nesme glave
Iz šančeva poganija!
Potegnite dakle, braćo,
Gujske sablje i mačeve
Pa svi za mnom u šančeve!
Nek se znade, nek se čuje:
Šta su dični Hercegovci
S teški bičinovci!“

Ustanici su očima
Ko lavovi zakrvave,
Pa već, eno, jadne Turke
Nogom gaze, rukom dave.
Ko kundakom, ko balčakom
A ko vrhom od handžara
Tuče, seče, kolje, para,
Trebi, guši poganiju,
Što očajno viče: „aman!“
Al badava, zaman!

Pobeda je savršena,
Pogažene turske zmije,
Al na tvrdim šančevima
Mesto da se barjak vije:
Ustanička mala četa
Mukom muči, nikom niče
Niti peva, niti kliče,
E u njenim redovima
Nema više strašnog biča
Slavna Bačevića.

Na šančevi, gdje je Turke
Nemilice seko, klao,
Kao negda Hajduk-Veljko
Junačkom je smrću pao.
Ali dok je knjiga belih,
I u orla dok je krila
I u gori dok je vila,
I javora dok je suva:
Biće ime Maksimovo
Nama zlatno slovo.




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.