Максим/IV

Извор: Викизворник

Глава трећа


Глава трећа


Максим у школи на предавању.


Пошто сврши суд, а он да знак и Пуји и деци:
— Пујо, удари у меденицу, нек’ се искупе деца. ’Ај’те, децо, у школу!
И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.
Деца поседаше у скамије, а Максим се прошета једно дваред-три испред деце, тако достојанствено да се писцу чини најзгодније да га баш сад опише и фотографију преда

читалачкој публици.

Био је повисок, дугуљастих образа, рекао бих мало броћаст; бркове је тек пре три године први пут понео, али су му слабо напредовали: тако су мало завидни да је само,

што но кажу, млатио глогиње што се и подухватао да их носи. То је ваљда узрок што их није ни неговао много, а сећао их се само недељом, тек кад је отишао у коло; онда

би их, по могућству, засукао мало.

Одело је носио као и остали сељаци. Кад је дошао у село, дошао је у једном пепељастом капуту, на струк, са ужасним пешевима; био је то прави рабинерски капут. У селу

је променио одело, да се не би издвајао од народа коме се посветио беше. Лепо га је било и видети тако обучена. Бела, чиста кошуља и гаће, јелек, у џепу од јелека

вазда Швајцарска и њен устав, а испод јелека варошки прслук, опасан танком тканицом, за којом задевене беху једне двојнице, мало краће од учитеља, а танке као

учитељеве ноге, које се лепо провиде кроз танко српско платно.

Школа је била доста лепо намештена. Било је свега што школски законик прописује, па и нешто више. На зиду патрон школски, Свети Сава, испод њега виси Пелагић; то

јест, не виси Пелагић, него неко његово Морално огледало, и испод њега седи Максим за столом, на коме беше свега што се на учитељевом столу обично налази (сем прута

за пацке). Беше ту прописа, лењира, књига, и хартија притиснута једном лобањом човечијом. Та лобања имала је своју историју, која још не беше окончана у времену кад

се ово догађало. Та лобања је у интересу науке и у интересу очигледне наставе, пре неколико недеља донета онако откопана из гробља. Удовица покојникова дигла је

парницу која једнако траје, и богзна како ће се свршити. Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да.

Не да Максим никако, него тражи главу за главу. А веле да је то и образложио врло лепо. Рекао је Станији удовици, својој парничној страни, нека она не заборави да је

ово деветнаести век, век егзактних наука, век који ломи окове заблуда, празноверица и предрасуда, век експеримената; накратко, да наука не сме храмати, рече он. А он

је, као што је споменуто већ, живео за природне науке. Уз предавање иду и експерименти, и он тек не може у својој глави показати где је велики а где мали мозак! И

докле год он не добије другу главу, он ће пре своју дати, него што ће дати ову, на којој је сад лепо обележио сваки њен део латинским именом и римским бројем, да

чисто човек не може да верује да је та глава пре три године била на раменима Рисантија, сеоског бирова, — славног бирова, тако грлатог да га српска мајка већ више

ваљда и неће родити — и која је сада у инвентару школских учила лепо под својом нумером заведена. И ако је веровати да ће једном бити дан страшнога суда (а Максим већ

у то не верује), Рисантије ће тога дана отићи пред престо свевишњега да дâ рачуна о својим бировским злоупотребама у онаквом стању у каквом му је капетан целога свога

службовања ишао по срезу, добивајући почешће и класу.

Због овог случаја, добио је Максим надимак »Главосек«, и сад га у селу и околини сваки тако зове, мада у шематизму има своје красно име и презиме. Ето тако код овога

света пролазе данас људи који се посвете науци. Трновита је стаза којом се један борац за истину и научар креће, али Максим се решио да истраје на тој стази.


Таман су се деца умирила, а учитељ запита:
— Шта је данас, који дан?
— Среда, господине! — повикаше сви.
— Мир! Један нека говори.
— Среда, господине! — устаде један и рече.
— Е, лепо, данас, дакле, имамо у трећем и четвртом разреду: српски језик, лепо писање, хришћанску науку, и историју Срба.
Отпоче с децом граматику. Кад њу сврши, пређе на писање, и зада им да пишу из Моралног огледала, а то треба и да запамте. На рукопис није толико полагао, пошто они

могу бити људи и са ружним рукописом. Учитељ је био тврдо убеђен да је садржина главно, и да ће им то требати као парче хлеба доцније у животу.

Затим је требао да пређе на науку хришћанску, али пошто је »Оченаш« једина молитва у Јеванђељу, а дечица и онако нису грешна, он је замени јестаственицом, и отпоче

са зоологијом:

— Е, децо, сад ћемо да се разговарамо мало о оном што сваки од вас у кући има. Мир! Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.)
— Тако!
Деца скрстила руке, па гледају у Максима.
Он настави:
— Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући. (Максим се увек држао у

предавању поступности и ишао у излагању полако од познатијега непознатијем.) Кажи ти мени, Тиосаве — ти, ти што поваздан дуваш у дудук по селу — како се зове оно у

твојој кући што је прекодан у пољу, ујутру оде а увече се враћа. Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа. Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што

једва чекаш да ти се удроби, па да кусаш из чанка. А, ’ајд’ погоди: ко је то?

Дете устало. Ћути па га само гледа.
— Но, шта је, ко је то? Реци само слободно! Знам ја, ти си иначе добар ђак, па ћеш погодити.
— То је, молим, господине, наша стрина Ранђија!
Е, ту се учитељ мало нађе у забуни.
— Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде. Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш. Али нисам то

мислио. Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо. Но, нека; ајде, погодиће који други. Дакле, ко зна шта је то?

— Ја, господине — устаде други. — То је крава.
— Да, крава, рече Максим, и поче описивати краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада те среће да

тако подробно чујемо. Описа је од репа равним начином до ушију и рогова. И ту су деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и

уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува. Да једе траву, да има виме и даје млеко, и да од ње добијамо телад, сир, и

кожу за опанке. Да се, даље, женка зове крава, мужјак бик, а да је во отприлике средњег рода; и да од овог последњег добивамо све сем млека и телади.

Све је то Максим испричао и извео децу у авлију где је Пуја довео кметову краву, Милку названу, да и она послужи науци, као жив пример у очигледној настави. Све ово

је Максим тако детаљно описао као да је ово јадно говече сад први пут с месеца спало, као нешто до тада невиђено у селу, или као да је из менажерије утекло, па сад

деца први пут видела, а дотле само из чувења знала. Затим их је преслишао неколицину. Деца су запамтила шта је говорио, и лепо и тачно на свако питање одговарала,

тако да је учитељ потпуно задовољан био очевидним успехом.

После краве поређао је још неколико домаћих животиња. Описао је и петла и кокошку, и плована и ћурана, и овна и овцу, и завршио је са козом. Испричао је све знаке по

којима се познаје коза, и оставио је — да би се самостално развијало мишљење у деце — да она сама кажу какву све имамо корист од јарца, и са њим је завршио предавање.

А било је, бога ми, и крајње време да већ заврши, јер је један од запитаних ђака, побрајајући све користи које једна сиромашна кућа има од јарца, извалио и такву

једну корист која се никако не може овде верно навести, мада писац не мрзи на данашњу натуралистичку школу, и мада би то скучени простор листа и могао допустити.

Одговор је довео у незгоду и учитеља и ђака. Урнебесни смех се осу по школи, умало и учитеља не заведе, те учитељ мораде сад брзо, као добар педагог, наредити да

запевају: »Лепа наша домовино«, те тако, једном вештом педагошком досетком, спасе и себе и ђаке и наравственост у школи.

Е, па шта ћете! Свака новина има да се бори са многим тешкоћама, а многе непријатности, то су њена повојница. Максима није разумео свет, па није никакво чудо што је

чак и баба Стојна, гребенајући вуну, осудила методу Максимову кад је од свога унука чула како и шта уче у школи. »Цветна и велика! — рекла је, зевајући — зар нема што

паметније да вас научи; па то зна и наш »Бан«, што иде за козама!« 

Ред је био да заврши часове пре подне са предавањем из српске историје. Била је баш лекција о цару Душану. И он поче о њему да прича, наравно, мало објективније, у

светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз врата чупава глава Пује фамулуса, који га одазва мало напоље.

После неког времена врати се у школу, али не сам. Пред њим уђе један оџачар у потпуној униформи са плеханим туром и капом која је негда бела била. Дошао је, послат

из среске канцеларије, да чисти оџаке у школској згради. Лице му је било као у сваког оџачара кад је у послу, али у овога се још и ђаволски сјактило од зноја, те тако

је учитељу, богме, прилично труда требало да умири узнемирене духове дечије при појави овога новога госта. Једно дете је дуго миловао по глави док се мало умирило, а

једно је, бога ми, морао Пуја и водом поливати да би себи дошло.

— Мир, децо, шта се бојите — отпоче учитељ, — та и он је човек као и други, и још бољи него друге стотине и хиљаде налицканих и нацифраних.
Деца се само гледају шта се ради, један малишан вири из скамије као миш из рупе. На лицу им као помешан и страх и хумор.
— Е, хе — устумарао се задовољни учитељ, па држи руке као играч на куглани кад хоће куглу да баци — извол’те, извол’те седите, брате, ево овде, грађанине, радениче и

паћениче, овде, тако! Твој је посао свети, а ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за

госпо’ске — рече и посади мајстора на место на коме он обично сеђаше.

И јадан и збуњен, мајстор седе, али не зна куд ће с рукама. Гледа само у лубању, па у децу, па у учитеља, па опет у лубању, али му све некако незгодно на седишту.

Досади му се, и у један мах хтеде да устане, али га Максим лепим реч’ма задржа, те тако он остаде, па чисто као вели: где сам — ту сам, шта је — ту је.

Тада Максим започе:
— Е, децо, прекинућу да вам причам даље о цару Душану, том неуставном владару. Срећа његова што није владао у доба Марата, Тероање и Херо Сешеља, па да га онда видим

да ли би се назвао »Силни«! Прекинућу да вам причам о том владаоцу, који није помагао у земљи ни индустрију ни дизао фабрике; који је угушивао општинску самоуправу и

притешњавао сељачки најмногобројнији сталеж, забрањујући му да се скупља и држи среске зборове — него је водио људе на касапницу, на браћу нашу, која само другим

језиком говоре! Па бар да је за сва та чуда и покоре донео кромпир у Европу, па да му човек понешто зар и опрости! — Но ја ћу вам то већ у културном делу боље

објаснити. А сад ћу да вам о другоме нечем говорим. Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота. Јер ви ћете бити људи, грађани

ове измучене земље, за то вас ја спремам... Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику. Он је један из оне најшире подлоге на којој ова наша друштвена зграда,

пирамида, стоји... А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу! Као да га се бојиш, или, да му се чудиш. (Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под

горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај

ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако! Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они готовани што

се господом називљу. Јест, децо моја, он рукама својим зарађује свој насушни хлеб, и руке су му пуне жуљева, а те жуљеве, бога ми, није добио од тесних господских

штивлета као друга господа кицоши. А ти жуљеви на рукама његовим, већи су украс и дика за њега него све драго камење на господском прстењу, на рукама њиховим. Ми,

децо, такве људе називамо раденицима — мученицима; а и јесу то. Не пишу они песме и историје којекакве, нити иду у војску да убијају људе, него запео чóва па ради

корис’ан и продуктиван рад, ради па му све пуца грбина! Зато, драга дечице, угледајте се на овога чику, следујте стопама његовим, па будите то што и он; то јест, не

велим да сви будете оџачари, него да бегате од господе, од сабљаша, мантијаша, и параграфлија, као од ђавола. Ако ме послушате, нећете се кајати ни ви ни ја; а ја ћу

бити задовољан што није семе пало у трње и на неплодну земљу.

Учитељ је пао у ватру, мислиш: Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице Пујине, а то је био

знак, као што је познато свима школованим и ученим људима, да је већ време да се деца пусте кућама.

Учитељ рече још неколико речи, па заврши. Гост сиђе са седишта, а учитељ седе и разгледа који су од ђака одсуствовали ово пре подне, па онда молитвом заврши рад.
Затим испрати до врата госта, који се једнако чудио шта га је то данас снашло. А сам остаде још мало у школи. Пун унутрашњег задовољства, протрља руке, задовољан што

му ни данашњи дан није пропао, а највише што му је ово последње предавање испало округло — тако округло као она флека коју понесе на својој белој рубини, са места на

коме му је гост седео.

Максиме! Максиме! Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи!