Магдалена (Симоновић)

Извор: Викизворник


Магдалена

Разбежа се село Јабланово,
оста само ед'н зелен јаблан
и под њега до три сирочета:
'Едно Јела, друго Магдалена,
а трећото премлади Никола. 5
Јела је се млада оженила,
Николицу Турци заробише,
остала је сама Магдалена.
Поседела за девет године,
па је она бога замолила: 10
„Дај ми, боже, некога од рода!”
Бог јо' створи брата Николицу,
па појдоше код Јелу у госги.
Кад је било проз гору зелену,
од лице јо' сва гора светела. 15
Јела седи на висећи чардак,
па ји’ Јела издалек' угледа,
па окнула слуђе и слушћиње:
„Излезнете, слуђе и слушћиње,
да видите какав јунак иде, 20
каква ли је по њега девојћа,
од лице јо’ гора засветела.
Када стигне у наши дворове,
подајте јо’ најтешћи судове,
пратете ју далеко за воду, 25
ега би јо’ снага посмалела,
ега би јо’ лице прогрознело".
Магдалена воду доносила,
воду носи, још тол’ко убава.
„Подајте јо’ 'леба нека меси, 30
подајте јо' најкраћи ожези,
ега би јо' руће поцрнеле”.
'Леба меси, још тол'ко убава.
„Подајте јо’ дете нека љуља!”
Дете љуља — јоште по убава. 35
Дете љуља, на дете говори:
„Лули тета нејака Ивана,
лули, лули, голем да порастеш,
да преотнеш краљу краљевину,
да преотнеш цару царевину”. 40
П'л'к’, п'л'’, до цара се чуло.
Цар испрати до девет јунака,
да пронађу Ивана нејака.
Све су мајке јутром сабирали,
док су њега меџу децу нашли. 45
Бацише га у т'вне тавнице.
У тавнице воде студенице,
у водице зелене травице,
у травице змије отровнице,
очи пиле, по траву се криле. 50
Кад је прошло девет годин' дана,
бога моли остарела мајка:
„Дај ми, боже, кључа од тавнице,
да саберем Иванове кости,
да ји’ носим на дела голема, 55
да ји' роси ђурђевачка роса,
да ји’ греје петровачко слнце”.
Што молила, бога домилила.
Кад отвори врата од тавницу,
Иван седи на царску столицу 60
и он броји златне бројанице.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 177-178.