Магарац, петао и лав

Магарац, петао и лав
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Магарац пасаше с петлом у друштву, кад ето ти однекуда лава. Петао по случају кукурикне. На лава од природе ужас напада кад чује петла да поје: ужасне се, дакле, и почне бежати. Магарац помисли да лав oд њега I бежи, пусти се за њим и удаљи се oд петла. Онуд лав скочи на њега, и да му познати ко је лав, ко ли магарац.

Наравоученије

Онда се ко највећма осрамоти кад себе заборави. Лав од природе боји се петлова појања, не стиди се од тога и бежати. Разуман човек, кад види да једном разговору или послу није вешт, а он слуша и сматра што други говоре и чине, и всегда се ползује. А неразуман и нерасудан то не може.

Кажу за некаква ђака самоука да га нико није могао надговорити. То се ласно може веровати, јер ко ће луда надговорити! Рекли су једном философу при пићу: што ћути, рећи ћеду да ништа не зна. „Баш сте погодили!” — одговори ови. — „При пићу ко најмање зна, највише говори.”

Смислен се стиди пачати се у то чему није вешт, а несмислену се велика срамота чини ако он свуда свој нос не увуче. Апелес, славни живописац, предлагао је народу своје иконе, и слушао би мњеније многих о њима. Дође папуџија и каже му да би та папуча на ови начин боље стајала. Послуша зограф и поправи папучу. Онда ти се он понесе, пак почне нешто и о ноги беседити: „Доста! — отвешта му Апелес. — Папуџија нек не иде даље од папуче.“ Мегавизос, персиски сатрап, дође к Апелесу гди ови изображаваше. Слуге и оружјеносци његови блистаху се у злату. Ученици Апелесови сматраху на господина са удивљенијем, а кад ови почне разговарати о живопиству, о којему ништа не знађаше, почну ученици: „Хи, хи, хи.” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.