Магарац, врана и овчар

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Магарац, врана и овчар
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Магарац с рањеним леђма пасаше на ливади међу овцами. Долети му врана на леђа и почне му кљуцати рану. Магарац се стане бацати ногами, бежати по ливади и дречати. Овчар не могаше то гледати без великог смеја. Курјак, однекуда на то сматрајући, рекне: „О, јадни ми курјаци, несрећни ли смо ти на свету! Врана му једе живо магаре, а он се смеје. А нас како од далека упази, стане га вика као да се помами”.

Наравоученије

Неке су ствари саме по себи тако смешне да и невесео мора им се смејати. Видиш пијана како се јуначи да управ иде, а посрће, — свак се томе смеје. Но стару и немоћну смејати се што посрће, то је права лудост и знак зла срца. На клизавици падне човек, препадне се, скочи на ноге, обзире се гледајући јесу ли га многи видл'и и не само не срди се ако се ко томе смеје, но и сам се себи смеје како је пао и застидио се. Али кад ко падне и поквари ногу, ил' разбије главу, ако ће и пијан бити, ту већ није до смеја, но до сожаљенија и помоћи. Грбаву, сакату и лишену ума смејати се, то је знак худа и неваљала воспитанија. Шалити се и просто смејати, весма су различите вешти од ругања и посмејавања: прве происходе од добра и незлобива срца, а последње из зла и пакосна. С плачуштими плакати, то смо дужни человечеству; а са смејуштими сја не всегда смејати се, кад се они на зло другога смеју. Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и добросердечна чловека? Златне и слатке речи: „Весели сја јуносте в јуности твојеј, и ходи во свјех путех твојих без порока”. Онда управ можеш рећи: „Sine crimine lusi: Без греха сам се играла”.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.