Ка и море што некад врло се с буком диже
И с таласом о брегове бије,
Пак и опет се натраг у себе
И скутава тишећи се, —
Тако је и човечаско срдце
Подизато на жалост, на што ли друго,
Срдење, смех ли.
Сећањем се горег, бољег ли снахода последња,
Ја л' се више цвели,
Ил' се бољма ономе весели,
А за првашње што, ништа и не мари.
Гаврил Стефановић Венцловић:Црни биво у срцу, Просвета, Београд
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Гаврил Стефановић Венцловић, умро 1749, пре 275 година.
