Лутер и његово доба

ЛУТЕР И ЊЕГОВО ДОБА Писац: Васиљ Поповић

»Лутер и његово доба« др Васиља Поповића, издање Јовановића и Богданова, Нови Сад 1939, је рад изашао у једном сепарату.

Лутер није легендарни Божји посланик, као многи оснивачи вера, него је историска личност, није пророк него реформатор. Он није ни замишљао да оствари неко Божје посланство и да оснује нову веру него да римокатоличку веру ослободи од свих учења која се, по његовој оцени, противе Светом писму. Његов живот не спада у тамну прошлост, недовољно историски осветљену, него у историски период који је врло добро познат. И о њему и о његовом раду и мишљењу знамо много, како из његових многобројних дела и говора, којима је испуњено 67 свезака ерлангенског и преко 80 свезака вајмарског издања, тако и из богатих савремених и доцнијих извора и целих библиотека литературе која је о томе написана.

Лутерово животно дело било је по својим последицама од огромног историског значаја, засекло је толико у идеологију и у културне, политичке и материјалне интересе најважнијих фактора европског историског света, да је изазвало непрегледне и апологије и рефутације, које се кроз цео нови век ни до данашњег дана нису смириле. Слављен је и побијан као оличење идеје и покрета од општеисториског значаја. Актуелни интереси у свим временима бацали су рефлективну светлост, повољну или неповољну, већ према ставу заинтересованих полемичара, јачу или слабију, већ према значају искрслих питања. Није се чак пропустило да се и модерне фројдовске идеје о "либидо" и њеном потискивању примене да се неповољно објасне дубоки мотиви његова бунта против цркве, као што су нпр. лекари модерних струја (Пол Баре, Дотел, Лебон) покушали да психопатолошким елементима, делимично још довољно непрецизираних болести: параноје, циклотимије, конституционалне раздражљивости и лудости гоњења, објасне крвави терор француских револуционарних вођа.

Није могуће измирити све многобројне контроверзе, које постоје у науци готово о свима важнијим моментима Лутерова живота и рада, нити дати опште признато објашњење и оцену Лутерова дела. Али, потребно је и могуће свесно тежити циљу да се историчар дигне на историско становиште и да настоји, sine ira et studio, да разуме и објасни личности, идеје и догађаје из историског стања и развоја, држећи се правила да их не треба ценити мерилом неке друге епохе, нарочито не савременим мерилом и схватањем. Лутер је баш често оцењиван мерилима моменталних идејних и политичких фронтова и његове мисли су тенденциозно тумачене. Тако је нпр. у августу пр. г. историчар реформације, професор Шел (Scheel) из Кила на међународном конгресу историчара у Цириху, у предавању „О народној мисли код Лутера”, покушао, у духу нове немачке глахшалтоване тенденције у науци, да објасни да се Лутеров очекиван „здрав јунак и човек чуда” може односити и на политичара, док му је то с друге стране оспорено с тврђењем да је под тим изразом Лутер разумевао само верског јунака, и да се треба чувати да се сувише модерни проблеми постављају за личности историје. „Мерило оцене мора бити ориентирано самим објектом”, како каже у једној критици у том питању, једним другим поводом, историк протестанске реформације В. Келер (W. Kohler, Hist. Zitschr. 93, 283). Чињеница да се Лутер узима као реформатор а не као светац или пророк омогућава да се његов лик приказује историски без хагиографских обзира, са осветљењем и осенчењем које имају сви па и велики људи међу које спада и Лутер.

У Лутеровој историској делатности можемо разликовати три главна периода. У првом периоду до почетка реформације 1517. мислим да би му најбоље одговарао назив „средњевековни искушеник”, у другом од 1517. до 1524. „евангелиски апостол” а у трећем од 1524. до смрти му 1546 „протестантски реформатор”.

Први период обухвата његово духовно и морално изграђивање. Тај развој његове младости типичан је за тадашње доба прелаза из средњег у нови век, пуно душевног немира и незадовољства и чак страха од Божјег гњева и казне, пуно превирања и неодређених тежња у свима појавама личног и народног живота. Исто тако је типична његова каријера јер се и у њој види како су доњи социјални редови стремили да својом снагом и способношћу заузму боље место у материјалном и духовном животу друштва. Можда су мотиви за тадашњу навалу младежи у свештенички позив били, великим делом, материјалне природе: да се поправи социјални положај и створи материјално обезбеђена ситуација у животу. Критикујући у једном од својих првих великих списа хришћанске прилике у Немачкој, Лутер сам каже: „Али сада се догађа да се свак одгаја за поповштину и калуђерштину, у чему, бојим се, ни сваки стоти нема никакав други узрок него жељу да се прехрани”, те сматра да је истинита пословица: очај ствара највећи део калуђера и попова („das vorzzweyffeln machet das mehrer teyl munch und pfaffen”). Лутер је сам за себе истицао да је сељачки син. Отац му се са села преселио у град Ајслебен где му се родио син Мартин 10. новембра 1483. Његовим пореклом из сеоске породице објашњавају неки историчари ова обележја његове природе: велику телесну, животну и радну снагу, неке конзервативне црте карактера и неотесаност говора, а немачким пореклом његову озбиљност, савесност и жесток отпор против духовне и световне власти Рима и романиста. Атавистичке особине тешког сељачког живота није му могло ублажити него му их је само повећало сиромаштво и тешка батинашка педагогија у кући и школи за време детињства у Мансфелду где му се отац преселио и постао рудар. Тај живот и средина утиснули су дубок маловарошки печат на његову душу, на језик и на његово поимање невоља ситног света. Та скученост погледа на јавни и привредни живот доцније је још појачана калуђерским развитком и може се запазити у целој његовој доцнијој идеологији. Та маловарошка и манастирска једностраност појачала је такођер његову урођену сељачку тврдоглавост и фанатизам, без којих би сваки други, имало далековиднији, објективнији, критичнији и скептичнији дух поклекнуо у спровођењу смеле и тешке борбе с моћним Римом.

Лутер се образовао у лајичким заводима у Мансфелду и Магдебургу, а од 15. године у Ајзенаху, што је, по мишљењу многих историчара, развијало и утврђивало код њега лајички појам о свету и омогућило његов став који ће у зрелим годинама узети као борац за права лајика против црквене хијерархије.

Ова дечачка промена места и школе није одмах значила и промену тешког живота на боље. Кад је постао ђак латинске школе у Ајзенаху, морао је као улични певач побожних песама просити свој горки свакидашњи хлеб. Ово певање као и немачке побожне песме које су певали верници заједнички у цркви у Ајзенаху нису могле остати без срећних последица на овог доцнијег творца немачки црквених песама и мелодија као важне полуге немачке службе Божје и немачке народне цркве. Али, већ за годину дана осмехнула се срећа 16-годишњем певачу, јер га је узела у кућу и збринула богата племићка Урсула Кота (Cotta). Као и иначе у овој краткој студији нећемо нити можемо узимати ни у овом питању став према контроверзним мишљењима о природи њене "чежњиве наклоности због његова певања и срдачне молитве" нити према различним објашњавањима ове сентенције коју је Лутер од ње научио: Нема драже ствари на земљи од женске љубави, ко је може да има. Ускоро, са 18 година, 1501, ступио је Лутер на универзитет у Ерфурту на филозофију. Материјални положај његова оца поправио се: постао је нешто имућнији предузимач. У Ерфурту је Лутер добио наредне године бакалауреат или матуру, а три године доцније титулу магистра. У то студентско доба одликовао се вредним проучавањем латинског језика и хуманистичким студијама спријатељивши се с младим хуманистима, особито с Кротом Рубеаном. Није био туђ ни оној веселој страни студентског и хуманистичког живота: веселом друштву, музици и песми, ведрим задовољствима живота која вежу за овај свет. Али, ни пагански дух хуманизма с његовом љубављу за земаљске идеале човека ни упознавање Хусова учења није могло потиснути дубоки немир младића и страх за спас душе, те дубоке изворе Лутерове младићке религиозности. Те честе депресије страха продубила је нарочито смрт једног пријатеља у двобоју и смртна опасност кад га замало није гром убио приликом једне олује, те је учинио завет Богу, баш кад је завршио филозофске студије и имао да отпочне правне 1505. Опростивши се с пријатељима уз свирку и песму, отпраћен је са сузама до капије августинског манастира у Ерфурту. Ту је две године доцније положио калуђерски завет доживотне покорности.

Са свом страшћу своје снажне природе Лутер је у тој побожној средини тражио умирење и спас душе строгом покором и претераном аскезом, студирајући, гладујући, испаштајући и мучећи тело бдењем до бесанице и готово до душевне растројености. Није нашао мира као ни већина верника у јаким изразима молитве и побожних радња. Ритуална побожност тога времена узимала је огромне размере. Повећавао се све више број цркава и свештеника. У Келну, престоници надбискупа изборника, читало се дневно хиљаду плаћених миса. У Хамбургу је било сто удружења у којима је сваком члану био обезбеђен удео у добрим делима, молитвама и мисама свих других чланова. Молитве и побожна дела конкретизирана су као нека монета и удруживана као неки удеонички капитал. Келнска братска заједница 11 хиљада девица скупила је капитал од 6455 миса, 20 хиљада круница итд. Уписнина у ова удружења износила је 11 хиљада оченаша или на рате од годину дана сваки дан по 32 оченаша. На велико су скупљане колекције моштију светаца, које су привлачиле гомиле поклоника и пуниле црквене и државне касе. И Лутеров главни заштитник и један од првих лутеровских владара Фридрих Мудри Саски одавао се овој претераној ритуалној побожности. Имао је 5005 реликвија од којих је свака давала по 100 дана опроста за душе у чистилишту. Албрехт Браниборски, заштитник хуманисте витеза Улриха Хутена, имао је 8933 реликвије и 42 целокупна тела с вредношћу од 39 милиона година опроста. Међу реликвијама је било сламе из колевке Исусове, комадића Исусових пелена, Богородичине косе, гранчица од горућег грма Мојсијева и сл. Тражила се небеска протекција преко Исуса, мајке Марије, бабе Ане, светаца.

Како је сам себе мучио у манастиру, описао је Лутер доцније индиректно (Resolutiones disputationum de indulgentiarum virtute, 1518.), са можда нешто једнострано задржаном успоменом само на муке без икаквих пријатних доживљаја.

Не мора се ово душевно незадовољство, својствено не само Лутеру, тога доба, објашњавати, како је учинио чувени медиевиста архивар свете столице доминиканац патер Денифле у свом сензационалном, ученом али не и непристрасном делу о првом развитку Лутера (1904), којим је, почетком овог века, узбуркао и учени свет и јавност. Денифле је и сувише подвукао човечанске слабости које су, као и све код Лутера, биле такође јаке: да је волео добру чашицу и своју супругу бившу калуђерицу и добру домаћицу Катарину Бора, да је грдио папу и калуђере поганим речима људског измета, да је сам признавао (као нпр. у својој 52. години 1535. у коментару апостолске посланице Галаћанима) да су га у то манастирско доба мучиле путене пожуде (concupiscentia carnis) и старости (libido). Денифле је објашњавао сву Лутерову теологију и њене тешке последице његовом болесном сексуално прејаком природом коју је читао чак и у његовој физиономији. Убрзо је дошло велико дело у 3 свеске језуите Хермана Грисара (1911-1912) објективније, те је потиснуло Денифлеово рушење Лутера. Претерано је тај општи душевни немир тога времена објашњавати код Лутера тајном сензуалношћу и психоаналитички болесним потискивањем природних сексуалних нагона у потсвест и његовом изразу libido давати оно значење у којем га данас употребљава модерна Фројдова теорија.

Ниједан противник Лутеров није никада изнео никакву конкретну оптужбу на моралност његова живота у манастиру. Схваћене и у том неповољном смислу, те страсти о којима се знаде из доцнијих признања самог Лутера, биле би човечанске и разумљиве. Али, Лутер је као те путене страсти наводио: зле нагоне, либидо, љутњу и мржњу, дакле опште слабости човечанске природе а не специјално сексуални инстинкт. Та његова сопствена психоанализа има више значај престроге аутокритике него констатације патолошких путених пожуда у фројдовском смислу. Уосталом таква ђаволска искушења имали су и свеци, а Лутер је био и остао човек, па се ипак одупро тим слабостима. У тим тешким душевним мукама помогао му је старешина августинског реда Штаупиц саветима у духу мистицизма, другог, суптилнијег и духовнијег, више филозофског облика средњевековне побожности, насупрот механичкој побожности обреда и дела. Упутио га је да скромно очекује спас од милости Божје а не охоло од својих побожних заслуга. Тим је Лутер прелазио из мртвог формализма схоластике у живу осећајну мистику, с њеном мисаоном побожношћу и искреним моралом.

Из аскетског живота отргнут је дужностима које му је ред поверавао. Од 1512. био је доктор теологије. Проповедао је и предавао на универзитету у Витенбергу о Светом писму у духу мистике. Тај рад, у том духу, водио је Лутера из пустињског очаја схоластичке црквене побожности к животворном извору верског окрепљења и моралног умирења: к Светом писму. Из овог првог периода сачувало се врло мало Лутерових списа. Утолико је сензационалније било кад је страсбуршки професор Фикер 1899. открио његове коментаре о Павловој посланици Римљанима, о којој је предавао 1515-1516, дакле уочи почетка реформације. Тај извор је дао Денифлеу оружје у руке, да докаже противречности и нетачности Лутерових доцнијих причања, која су забележили његови ученици у његовим чувеним "Говорима код трпезе" и он сам пред смрт у једном аутобиографском Осврту (Ruckblick) из 1845. Показало се како су доцнија Лутерова причања о том његовом католичком периоду делатности била инспирисана његовим доцнијим непријатељством према католичкој цркви. Али, из очуваних његових списа из првог периода може се видети и главна мисао његова живота: Главно је верска реформа, а црквена реформа, ако се хоће. Наука је већ прошла преко старог схватања да је Лутер основао свој покрет на тежњи да уклони црквене злоупотребе.

Не нашавши мир душе у побожности дела, његова плаховита природа отишла је у другу крајност. Спас душе је нашао само у правој вери. Одбацио је средњевековно поносно уверење да се човек може спасти личном иницијативом, својим добрим делима, и са страшћу и непоколебиво је прихватио мишљење да се слаби грешни човек може спасти само Божјом милошћу и помоћу саме вере у ту милост. Сву његову нову теологију прожимаће основна мисао да само вера, без икаквих црквених радња или добрих дела, спасава човека. Врхунац драстичне формулације постигла је та наука у његовим често цитираним речима у писму једном од првих и доживотних сарадника младом Меланхтону (1. августа 1521.): Буди грешник и греши јако, али јаче веруј... Довољно је што смо познали кроз богатство славе Јагањца Божјег, који укида грех света, од Њега не одврати нас грех, па кад бисмо се хиљаду пута у једном дану проституисали или кад би хиљаду пута убили.

Овакво мишљење морало је рушити све темеље римокатоличке цркве и сва средства њене власти и утицаја над људима: свете тајне и добра дела, свештенички позив. Спасење је човек могао стећи само вером, а веру само својим личним убеђењем без посредства цркве и свештеника. У свом апостолском заносу Лутер одмах није предвиђао последице које су га морале одвести из католичке цркве. За време једног свог боравка у Риму, у прво, своје побожно, доба, од краја децембра 1510. до краја јануара 1511., осећао је да би побио кад би могао све који су ма и једним словом били непослушни папи. Кад је у њему настала реакција, нападао је папу као Антихриста.

Не предвиђајући последице, отворио је Лутер други период свог живота као еванђеоски проповедник, као оснивач реформације истакнувши на цркви у Витенбергу 31. октобра 1517. својих латински писаних 95 теза у којима је на основу Светог писма устао против давања индулгенција тј. опроста црквених казна и казна у чистилишту.

Није било новина узети Свето писмо као основицу вере. То су радили пре Виклиф и Хус. Због те исте основе слагало се Лутерово учење, у главним линијама, с учењем ових претходника. Тражити основни извор сазнања и вере одговарало је и хуманистичком духу времена које је оживљавало антички дух и античку мисао из првих извора. Краљ хуманиста Еразмо Ротердамски поставио је правило: Проповедати Христа из извора (Christum ex fontibus praedicare). Али, хуманисти, као научници с објективношћу и скепсом, нису могли постати верски реформатори. То су могли постати само фанатици своје вере, апостоли. Нови век хуманизма и ренесансе открио је заборављене културе и континенте па је открио и затрпани непресушни извор вере: Свето писмо.

Нова штампарска индустрија прихватила је ширење ове популарне књиге. Већ је било 20 пуних и 400 скраћених издања Светог писма. Пре евангеличког покрета јако се раширило читање Еванђеља, Библије. Сачувана је поуздана вест да ју је један сељак знао напамет и расправљао по њој, пре него су се по њеним идеалима сељаци побунили. Штампари су препоручивали да се што више чита Свето писмо. Узимајући Свето писмо као основицу свему веровању, Лутер је дао израза већ раширеној тежњи.

Међу хуманистима и привредницима владало је, такођер, огорчење што папска курија извлачи разним фискалним мерама огромне суме новаца из Немачке као таксе за потврду црквених старешина, за добијање високих црквених положаја, за ратове против Турака, за индулгенције и слично. Тако је за првих седамнаест година 16 века било расписано пет опроста у Немачкој. Надбискупија у Мајнцу задужила се била много плаћајући таксе папској курији због учесталих промена на надбискупској столици тога времена. Надбискуп Мајнца Албрехт Браниборски начинио је био дуг од 34700 дуката код банкарске куће Фугера, док је постигао тај положај и диспенс, што је за тај положај био премлад са 23 године и док је добио дозволу да споји у својој власти, још једну надбискупију и једну бискупију.

Папа Лав X дао је иницијативу па затим је издао и булу надбискупу Мајнца, овлаштењем да готово у половини Немачке дели опрост под условом да половина прихода иде папи за градњу цркве св. Петра у Риму, а друга половина надбискупу. Проповеднике опроста доминиканце пратили су банкареви агенти и одмах инкасирали половину од надбискупове суме за отплату дуга Фугеровој банци. Проповедници су преплавили земљу славећи у проповедима то доба милости и описујући сликовито страшне муке јадних душа у чистилишту које њихова родбина може лако ослободити. Покајање спојено с милостињом, прилогом цркви или којим другим добрим делом омогућавало је вернику да добије опрост од временских казни. Неук народ је то схватао као опрост од греха. Многи проповедници опроста нису га о том разуверавали. Чак се главном проповеднику доминиканцу Тецелу приписују речи: Док пара у кутију звекне, душа искочи из чистилишта. (Sobald das Geld im Kasten klingt, die Seele aus dem Fegfeuer springt).

У својих 95 теза Лутер је побијао индулгенције, тј. добивање опроста помоћу добрих дела и позивао је, по тадашњем обичају, на јавну дискусију све који би хтели да оспоравају то мишљење, али нико се није јавио за дискусију. Тезе се нагло раширише. Преведене су и на немачки језик и објављене и у штампи те су одјекнуле као звоно на узбуну. Дух реформе споји се с духом хуманизма и ренесансе у велики покрет за слободу. Немци оживеше.

Супарници августинског реда и ватрени борци против јеретика доминиканци оптужише код папе Лутера жестоко за јерес. Дуго се у науци нетачно мислило да је Лав X потцењивао ту опасност. Папа је предузео да га ауторитетом цркве натера да се одрекне својих теза, а Лутер је тврдоглаво тражио нека га увере Светим писмом. Свето писмо је било непробојни зид иза којега је Лутер непоколебљиво стајао. Што се више осећао безбеднијим за овим моћним зидом, све више се удаљавао од других извора вере: учења светих отаца, концила и папа, и све више је порицао спасоносну моћ делима и ограничавао се само на веру, основану једино на Светом писму. Неустрашиво, упорно, неуморно стоји он у овом периоду моћан, борбен, виолентан, како га је наскоро овековечио славни сликар реформатора Лука Кранах. Да не западне у ватрене чељусти римског суда, као Хус и други претходници, штити га рука моћног кнеза изборника Фридриха Мудрог Саског, с којим су морали рачунати и папа и цар. Новија историска истраживања су доказала да је Фридрих Мудри рано прихватио Лутерово учење и одбацио омиљене реликвије, тако да су га неки назвали чак првим Лутеровцем. У диспутацијама и резолуцијама о опросту, у проповедима о разним светим тајнама уверава Лутер папу и хришћанство да је његово схватање хришћански исправно. Ни папин легат кардинал Кајетан, ни посредник Милтиц, ни противник професор Ек не могу га склонити да се одрекне свог уверења, те папа булом од 15. јуна 1520. осуди његову науку, а његове списе да се спале.

Лутер, тада, 1520., развија у три велика списа програм реформације. У спису, на немачком језику, „Хришћанском племству немачког народа о поправци хришићанског стања” руши три зида романиста: начело да је духовна власт над световном и да једино папа има право тумачити Свето писмо и сазивати конциле. Нема разлике између свештеника и лајика. Ко год је хришћанин, био то обућар, ковач, сељак, јест одмах и свештеник, бискуп. Магарица Балам била је мудрија од Аврама, па кад је Бог могао говорити кроз магарицу против пророка, зашто не би могао говорити кроз побожног човека против папе?

Колико је морало бити задовољство за имућније и поносније пургере што је свештеницима оспорен изузетан виши положај! Колико се морало пробудити нада код млађе световне интелигенције да ће моћи потиснути теолошку интелигенцију и са добрих свештеничких положаја, како ју је већ била потиснула из државне и самоуправне службе! Како ли су тек пожудно гледали лакоми кнезови на огромна црквена имања!

У том спису је, даље, изражено огорчење на финансиске мајсторије којима папа и кардинали исисавају Немачку горе него икакви Турци, мислећи да ће „луди Немци” увек остати преисподње будале. И у овом, као и у доцнијим списима, Лутер кад тражи реформу цркве, оперише немачким примерима и немачким националним потребама тако да се види да је њему једина брига немачка црква и заштита немачке земље од финансиског исисавања. У овом спису позива немачку нацију, бискупе и кнезове да заштите народ од дивљих вукова у овчјој кожи. Кад су кардинали, горе него икакви Турци упропастили Италију (welschlandt), долазе на Немачку да учине исто то. Зато постављају и немачке кардинале да пљачкају "пијане Немце" и да живе као краљеви у Риму. Луди пуни (угојени) Немци (die tollen vollen Deutschen) морају трпети. "Како долазимо ми Немци до тога да морамо трпети такву пљачку, гуљење нашег имања од папе? Кад се краљевина Француска одбранила, зашто се пуштамо ми Немци тако да нас праве будалама? (uns also narren und effen?). Немачка нација, бискупи и кнезови треба да штите земљу од тих дивљих вукова, римске лакомости и разбојничке столице.

Као и често доцније, (Von Kaufhandlung und Wucher 1524.) заступа Лутер већ и у овом спису ситнобуржоаски и аграрни привредни став против раскошног одела и шпецараја, за које потајни разбојници трговци извлаче Немцима новац у иностранство те би требало да то немачка нација забрани. Фугери и друга велика капиталистичка друштва и задуживање на камате велика су несрећа за немачку нацију. Више би божански било умножавати пољопривреду и смањивати трговину. Иначе, обраћaјући се племству, мисли Лутер не само на витезове него и на кнезове и на „племениту младу крв” цара Карла.

У другом великом спису из те године: „О вавилонском сужањству цркве прелудиј” он радикално одбацује индулгенције називајући их неваљалством римских улизица, а папство вавилонским краљевством и Нимродовом силом. Ту одбацује седам светих тајна и задржава само три: крштење, покајање и причест. Црква је многим својим установама деградирала вернике као у вавилонско сужањство. И лајици треба да добивају причешће под оба вида, право тело и крв Христову. Интересантан је у овом спису његов став о браку: за неразрешивост, али са правом жене на пород, макар и помоћу споразумне дискретне бигамије или добровољног развода.

У трећем спису: Посланици Папи Лаву X о слободи хришћанина изражава он папи најлепше жеље, али напада нехришћански двор, кужну столицу, његове ласкавце, међу којима свети отац седи као овца међу вуковима, као пророк Данило међу лавовима. Будући да се римском двору не може помоћи, он му је отписао: Збогом, драги Риму, нека ту смрди, што смрди, па је хтео код куће помоћи Светим писмом. Затим излаже акцију Ека, Кајетана и сву историју посредовања па затим у једној малој студији образлаже мисао да само вера без икаквих других дела чини човека побожним и праведним. То је унутрашња слобода човекова. Због таквог става Лутеру се спочитавало не само с католичке него и с протестантске стране да је оснивањем етике само на веровању стварао квиетизам, фатализам и индиферентност за хуману активност. Прелазећи на питање спољашње слободе хришћанина, дотиче се Лутер већ у овом раном делу тог приговора, да човек онда не мора ништа радити, ако се само вером може спасти. То би тако било, каже Лутер, кад би човек могао бити само унутрашњи, духовни човек. Али човек живи телесним животом на земљи и мора се помоћу дела, поста, бдења и умереног реда покорити унутрашњем човеку и вери. Кад је душа чиста вером, жели да је све па и њено тело тако чисто. Добар верник не постаје добрим делима бољи, нити добра дела вреде ако неко претходно не верује и није хришћанин. Добра дела не чине доброг човека нити зла злог, него добар човек чини добра, а зао зла дела. Ко је без вере, не могу га добра дела учинити блаженим нити га зла дела учинити проклетим. Него неверовање, које човека чини злим, оно чини зла и проклета дела. Хришћанин не живи у себи него у Христу вером и у свом ближњем љубављу. То је права духовна хришћанска слобода, која срце ослобођава од свих греха.

У овом спису креће се Лутер у духу мистике спајајући две контрадикторне мисли св. Павла: Хришћанин је слободан господар над свима стварима и никоме неподложан; и: Хришћанин је покоран слуга свих ствари и свакоме подложан.

Лутер је спалио папину булу о изопштењу (10. децембра 1520.) и моћан вером изашао је 1521. пред државни сабор у Вормсу, обичан калуђер пред сјајни скуп највећих сила католичког света: цара Карла, императора светог римског царства немачке народности и краља моћне католичке шпанске империје, папиног легата и немачке кнезове. Запрепашћен првог дана, моли одгађање. Сутрадан, он је већ одлучан претставник оног одушевљења које га је као новог Мојсија или Павла, пратило на путу кроз немачке земље до Вормса. Спреман је и на судбину Хуса. Не боји се да нову сазрелу идеју слободе личног убеђења, нововековну идеју индивидуалне слободе и слободе савести и немачке народне слободе супротстави моћним средњевековним ауторитетима. Он изјављује на сабору 18. априла 1521.: да не може ишта да порекне јер би то било против његове савести. Његова слобода савести је значила личну преданост без посредника у службу Божје речи, али је то била крилатица којом су се одушевили сви редови, сваки са својим идеалом. Слободна немачка црква је идеал његов, идеал Хутена и немачких патриота, Ein' feste Burg ist unser Gott - Тврди град нам је наш Бог, певао је доцније Лутер борбену песму реформације, песму вере и самопоуздања. Јемац његове личне безбедности није само царско писмо, упркос којега је некад Хус страдао, него узбуњени народ и блиски Ебернбург, тврђава вође витезова Сикингена, из које је хуманиста витез Хутен разбацивао нападаје и претње папистима. Али, најпоузданији заштитник му је саски кнез Фридрих Мудри Саски, који инсценира да Лутера на повратку из Вормса оружани људи ухвате и одведу у замак Вартбург, где је провео под именом витез Ђорђе десет месеци до 1. марта 1522. Међутим је цар издао вормски едикт од 8. маја 1521. којим је Лутер стављен ван закона. Папа га је такођер дефинитивно искључио булом Decet Romanum pontificem сходно пређашњој були Exsurge од 1520.

Добровољна Лутерова интернација на Вартбургу у свежем ваздуху уз песму птица била је од необичне користи за реформацију, јер је дала Лутеров превод Светог писма на немачки језик каквим се служила саска канцеларија. (Нови завет, објављен у септембру 1522., цело Свето писмо 1534.). Реформација је добила најмоћније народно оруђе, а немачка култура свој књижевни језик. Одатле он пише и шаље поруке, не правећи никаква компромиса у борби за пуну Истину, борбен на врхунцу свог идеализма.

Напољу се наставља борба и изграђивање нове теологије. Његов пријатељ Карлштадт темељито аргументира за свештенички брак, пре него га лично спроведе у пракси. Лутер је, већ 1518. изјавио да је то обесвећење. Али, размишља, оцењује и најзад закључује да калуђерски завет спада у ред добрих дела којима се тежи за блаженством, па га треба одбацити као и друга добра дела. Слично еволуира о причешћу под оба вида и о служби Божјој.

Иако је вођ ишчезао, војска верника наставља жестоку борбу и примењује верске погледе у праксу. Лутер је противан буни, противан акцији масе, „Herr Omnes” има да ћути. Али, ако власт спроведе промену, то није буна, Пошто су власти федеративне, то се и реформација може спровести само федеративним путем. Сам Лутер није тада ни мислио организовати нову цркву. Не треба видљиве цркве! Не треба царине на мисли! Треба само проповедати Реч Истине!

Али, живот је тражио конкретан облик организације, примену идеја у животу и стварности. Сад настаје сукоб између теорије и праксе, у којем су многи видели Лутерову контрадикцију или демантирање себе, чак издају. Кад су поједини сталежи хтели да начело нове еванђеоске слободе примене да буном освоје нека права, дошли су у сукоб с еванђеоским начелом: Свака власт је од Бога, покоравајте се власти, које је Лутер строго одржавао.

Радикални елементи покушавали су мењати политичко и социјално уређење према својим погледима. Тома Минцер и другови проповедали су анархизам и комунизам. Приступио им је и Лутеров сарадник др Карлштадт. Нови пророци су пустошили цркве, поново крштавали одрасле, и у мистичној вери остваривали царство Божје на земљи. Сиромашна маса се узнемирила.

Сикинген, Хутен с витешким сталежом покушали су да ратом ојачају свој политички положај, али тај покрет средњевековне реакције пропао је под ударом модерне ратне и државне организације кнезова (1522-1523). Иза њих су се дигли радикални револуционарни елементи.

Пред том револуционарном опасношћу почели су се колебати имућније и просвећеније Лутерове присталице. Одмах су се показале опасности што су масе ослобођене од стеге једне верске организације, а нису обухваћене неком другом. Увиђала се прека потреба да се организује нова црква. Ти немири су још више оправдали борбу католичких кнезова против лутеранства.

Лутер је из свог скровишта слао одлучне поруке против бунтовних радикалних покрета, лично долазио и најзад сасвим се вратио да их сузбије. У посланици (Eine treue Vermahnung zu allen Christen, sich zu huten vor Aufruhr und Emporung) с почетка 1522. године поручивао је, између осталог, да никаква буна није права ма како праву ствар имала. Зато је успостављена власт да казни зле и заштити честите, да би се спречиле буне. Ту је изјавио да ће увек бити против бунтовника макар и имали право, а за нападнуте ма како имали неправедну ствар. Он је најдоследније заступао хришћанско начело пасивне покорности власти. У сермону "Колико се дугује послушност светској власти" од 1523. године он дели духовну и световну власт, прва чини човека побожним, а друга ствара спољашњи мир и брани од злих дела. Једна без друге није довољна на свету. Влада свештеника и бискупа није старешинство или сила него служба и звање. Хришћанима влада вера, а који не верују, нису хришћани те спадају под световно царство да их мачем и спољном владом натера и њима влада. Владари су обично највеће будале или најгори лопови на земљи. Стога треба од њих увек бити на најгоре спреман и мало шта добро од њих очекивати особито у божанским стварима. Јер то су Божје апсанџије и џелати и Његова божанска срџба служи се њима да кажњава зле и да одржава спољни мир. Велики је господин наш Бог! Стога мора и тако племените високоблагородне богате џелате имати.

Па треба ли се бунити против тих неправедних и свирепих деспота, тирана који тлаче хришћане? То би била лудост и грех. Те проклете владаре Бог хоће тако. Власти се не треба одупирати силом него сазнањем истине. Ако се обрати, добро је, а ако не, онда трпиш неправедно Бога ради. Против стране власти, ако неће споразум, брани се силом против силе. То је хришћанско дело љубави, да непријатеље побијеш, попљачкаш, попалиш. Ту вреди реч. Бог помаже најјачег. Христос није забранио мач као ни брак него их је потврдио, премда сам није носио ни мач нити се женио. Сила и мач су Божја служба, па и џелати и јуристи и друга багра могу бити хришћани и блажени, служећи не себи него праву, као што други људи раде други занат.

Лутер је и другим списима и другим приликама конзеквентно проповедао хришћанско начело пасивне покорности власти - Gehorsam gegen die Obrigkeit. Више су револуционарни елементи реформације издали Еванђеље него што је Лутер издао националну реформацију. Он је остао конзеквентан начелу: реформација на основу Светог писма. Зато, кад су се сељаци побунили и у програму од 12 чланака тражили еванђеоску слободу и олакшање феудалних терета, Лутер у једном спису (Ermahnung zum Frieden auf die zwцlf Artikel der Bauernschaft in Schwaben 1525) приписује узроке те буне кнезовима и господи, особито заслепљеним бискупима и бесним поповима и калуђерима, што бесне против Еванђеља, гуле и пљачкају те се њихов бес не може дуже трпети. Одбија оптужбе да је то плод његова учења, јер се он борио против буне и препоручивао покорност чак и њиховој тиранској власти. Луду масу су узбунили лажни пророци, непријатељи и Лутера и господе. Нека покушају на леп начин умирити сељаке да се не запали сва Немачка. Сељачки чланци су праведни. Требало би да господари ограниче свој раскош да би нешто и сиромашном човеку могло остати.

Обраћајући се затим сељацима заступа, у главном, права власти. Само у споразуму с влашћу могу постављати и издржавати свештеника. Захтев да они располажу десетином значио би праву пљачку и крађу. Хоћете ли давати и добро чинити, то чините од свог имања. Укидање сељачког ропства противило би се старом и новом завету. Не може светско царство бити без неједнакости личности, без господара и робова. И роб може бити хришћанин и имати хришћанску слободу исто као заробљеник или болесник, који су хришћани али не слободни. Економске и пореске жеље чланака остављао је Лутер правницима на решавање. То се ништа не тиче хришћанина. Хришћанин пушта нека та тлаче, гуле и пљачкају, јер је мученик на земљи. То могу хришћани тражити само по људском праву, а не по божанском које им налаже да морају трпети и само се Богу жалити.

Побуњени сељаци и њихови проповедници нису тако схватали хришћанску слободу као потпуну пасивност и покорност и отпочели су буну паљевином, пљачком и убијањем спахија. Придруживала им се и градска сиротиња па и неки сиромашнији или амбициознији племићи.

Шта је могао урадити Лутер са својим германским појмовима дисциплине, контрареволуционарне конзервативности и хришћанске пасивности? Овај сељачки син размануо је огорчено својим списом „Против разбојничких и убилачких сељачких чета” које бесне као бесни пси и заслужују смрт душе и тела, јер су се заклели власти на верност према Божјој речи: Подај цару царево и свака душа да се повинује власти, и заклетву су прекршили, затим јер се буне, пљачкају и грабе. Побуњен човек је као бесан пас кога треба убити да он тебе не убије. Не помаже им позивање на то да су све ствари слободне и заједничке и да смо сви једнако крштени, јер у новом завету не вреди Мојсије него Христос који нас ставља с телом и имањем под цара и световно право. Крштење не чини тело и имање слободним него душе, нити Еванђеље чини заједницу имања. Али наши сељаци хоће туђа добра имати заједничка а своја задржати за себе.

На крају је позивао господу, нека спасавају где могу а нека кољу и даве бунтовнике гдегод могу.

Тај свирепи став изазвао је многе осуде те га је, по савету пријатеља приликом своје свадбе, убрзо ублажио „Посланицом о тврдој књижици против сељака” 1525. И ту није отступио од свог начелног става него је само исправио нека изопачавања својих мисли. Потсетио је да би се многе хиљаде сељака спасле, да се послушао одмах његов савет и да су први бунтовници ударени по глави и с тим да је спречено ширење устанка, те би то било потребно милосрђе.

Тако се показало отворено непријатељство између Лутера и социјално-политичких револуционара. За њих је Лутер умро. Вормског јунака заменио је кнежевски слуга. И тада и доцније он је нападао сваку примену својих идеја на то поље. Његова еванђеоска наука не брине се за пролазне земаљске ствари. Хришћанин треба да стрпљиво, без отпора насиљем, трпи неправде и носи свој крст.

Краљ хуманиста Еразмо и многи хуманисти који су га с почетка помагали разишли су се с њим. Разлаз између Еразма и Лутера извршен је полемичним списима о основном догматском питању: Еразмовим списом О слободи воље 1524. и Лутеровим О ропству воље 1525. Лутер није признавао хришћанску тезу да човек има слободну вољу, па конзеквентно и да је одговоран за своја дела него да зависи од Божје милости. Реформација се тако разишла с хуманизмом који је, углавном, остао у крилу католичке цркве.

И у односу према Јеврејима Лутер је прешао из једне крајности у другу, из католичке универзалности у националну искључивост. У првим годинама реформације (1523) препоручивао је да се с њима братски поступа и да им се пусти слобода рада. У својим последњим списима, особито у спису „О Жидовима и њиховим лажима” напао их је својим жестоким речником с најтежим антисемитским аргументима, тражећи да се натерају да „у зноју својих носева” зарађују свој хлеб или иначе да се протерају. Кад је одбацио широки козмополитски римски оквир, којим се у свима прогонима до данашњих дана Јевреји хумано узимају у заштиту, Лутер је и у овом питању усвојио ужа немачка схватања, која су изазивала не само у 14. веку него и у његово време прогоне, протеривања и спаљивања Јевреја по Немачкој.

У том хаосу идеја и покрета увиђавнији су тражили да се организује нова црква. Лутер се дуго опирао, али је морао попуштати стварности, под притиском својих присталица. Тако је издао спис о Немачкој служби Божјој 1526, о причешћивању 1528 (под оба вида без исповеди), велики катихизис 1529. Лутер је развио и немачку црквену песму, важан саставни део немачке литургије.

Лутерова реформација се све више формирала као покрет реда и законитости. У објашњавању Десет Божјих заповеди, Симбола вере и Оченаша у Малом и Великом Катихизису улива се верницима хришћанско начело покорности и грађанских врлина врло одлучно тако да се човек не може отети утиску да је та етика морала знатно учествовати у израђивању смисла за дисциплину, рад, солидност, поштење и културно понашање, које врлине одликују Немце и друге протестанте свих друштвених редова. Хришћански консервативан и патријархалан, Лутер у својој етици проповеда да се поштује политичко и социјално уређење, јер га Бог даје: наиме како власти тако и сталешко уређење и неједнакост.

Такву протуреволуционарну реформацију прихватише конзервативне силе, у првом реду кнезови. Поче се да организира „војнички и политички протестантизам”, како га назива Ранке, лојални протестантизам немачког духа. Пролазно земаљско уређење остављао је Лутер земаљској власти. Кнезови уведоше Лутерову службу Божју и организацију цркве. Они и реформацију прогласише унутрашњом ствари Немачке, дакле државним политичким питањем. Због непрестаних борба с Француском и с Турском цар Карло V није могао да одлучно прогони Лутеров покрет. Ипак је на државном сабору у Шпајеру 1529. забрањено даље ширење. Евангелици протестоваше против тога, од чега добише име протестанти. Годину дана доцније на аугзбуршком сабору предложене су основе евангеличког веровања у аугзбуршком Верују, које је помирљиви Меланхтон израдио с одобрењем Лутеровим. Тако постаде аугзбуршка конфесија. Само је Свето писмо извор вере, а не свети оци, традиција и концили. За спас душе потребна је само вера, а не добра дела. Признају се само две свете тајне: крштење и причешће под оба вида једнако за све верне као право тело и крв Христова. Служба Божја на народном језику састоји се од проповеди, молитве и песме. Одбачени су постови, завети, хаџилуци, поштивање светаца, манастири и калуђери. Свештенике именује општина или држава и смеју се женити.

Лутер је оживео Христово небеско царство, на другима је било да се брину за земаљско уређење. Он је дао тип протестантске пасторске породице, прешавши после дугог колебања преко целибата и прекршивши двоструко завет: женидбом с калуђерицом, љупком и добром Катарином Бора. Окупљајући ученике око трпезе, он им је говорио, а они су побожно бележили и сачували те његове „Говоре код трпезе”, пуне практичне мудрости, духа и хумора, израз немачког буржоаског типа: са солидношћу, осећајем дужности и самопоуздањем, типа још припростог и неуглађеног, с уметничким смислом само за музику. Било је у домаћинству и оскудице и Катарина је протестовала: Господине докторе, не учите их бесплатно! Савременици су се много шалили с овом његовом касном женидбом, а он је одговарао фриволним досеткама и сировим изразима о својим брачним приликама. И нарочито је истицао у том инат према кнезовима и бискупима. Грлећи без женирања своју „царицу Кету” и децу, он постаје угојени буржуј, весео и дарежљив. Лутер све обилније једе и пије, како каже: упркос ђаволу. И узвикује толико нападане речи. Ах, кад бих могао смислити какав огроман грех да преварим ђавола! А разборити Меланхтон је уздисао: Utinam Lutherus etiam faceret! - Кад би Лутер само ћутао! А Лутер је говорио те простим изразима, грубим језиком и дрским мислима несвесно избацивао испод свести све сумње, сав страх и нејасни притисак савести. А светска поузданост му се све више утврђује лојалним начелима: Старешине се називају боговима јер су намесници Божји. Светски владари су богови, маса Сатана! Владарева власт је делегирање божанске власти. У овом периоду Лутер не пише више латински него само немачки, он мисли само немачки. И што даље, све увереније је он претсказивао блиски долазак Страшног Суда и папу називао Антихристом.

Већ у великом спису О вавилонском сужањству цркве из 1520. године давао је Лутер широко право жени на пород, чак и ванбрачним путем у споразуму с мужем, иначе новим браком и бекством у скривено место, јер шта се друго може саветовати оној коју мучи упорна опасност страсти (libidinis). Чак је и бигамију претпостављао разводу. Тако је с Меланхтоном одобрио и бигамију протестантског првака Филипа, ландграфа хесенског, 1540., под условом највеће дискреције. На ту одлуку утицао је много опортунизам, да би се овај моћни кнез одржао на протестантској страни. Последица је била обрнута, да је Филип, бојећи се цареве казне за тај злочин, прешао на цареву страну. Лутерово одобравање полигамије, у духу Старог Завета, је уопште највише нападана слаба страна његове науке.

Тај став реформатора много је осуђиван. Али, код Лутера је питање брака, као и свака реакција његове силне природе, отишла од целибата у други екстрем. Он је брак схватио као потребну природну везу, као основицу политичког, економског, социјалног и верског живота. Брак, coniugium тј. спајање, постоји не само међу људима него и међу животињама, биљкама и рудама. Органи тих природних функција су часни и лепи, јер одржавају врсту. (Honestissimae et praestantissimae partes corporis nostri). И онда у његовим Говорима код трпезе забележене његове чувене масне шале, о којима су се водили дуги спорови, а које се, као и други весели друштвени вицеви, не даду ван такве ситуације поновити. И у том не треба сметнути с ума, да Лутер није ни претендовао да буде светац. И у том је био човек, немачки човек своје природне још непрефињене маловарошке средине. Сетимо се само да би се и данас тешко могле јавно репродуковати шкакљиве љубавне приповетке које је објавила чак једна жена, његова савременица, краљица Наргарита Наварска, или вицеви и најумнијих људи у веселом друштву.

При крају свог животног дела гледали су реформатори доста скептично на способност масе да се уживи у суптилну хришћанску мистику блаженства и моралности кроз чисту веру у Христа и у Еванђеље. Лутерово учење о предестинацији и непотребности добрих дела могло је одвести масе у фатализам, а оснивање покрета само на идеји могло је изазвати анархију, као што су показали покрети анабаптиста и других секта с комунизмом и многоженством. Али, ту је био опортуни Меланхтон који је Лутерово учење и организацију цркве прилагодио потребама живота и немачке стварности, напустио предестинацију, (од 1535.) вратио потребу личног покајања верника и тим допунио схватање да је вера једино средство спасења, додавши, такођер, и потребу добрих дела. Оснивач и старешина немачке реформације још је живео, док су његови ученици организовали његову цркву и прилагођавали његову веру потребама и приликама средине и времена. Неустрашив борац против противника, Лутер је без протеста примао практичну меланхтоновску теологију својих ученика, која је одговарала потребама и интересима кнезова и грађанства, моћних ширитеља његове реформације. Лутерову реформацију одржала је Меланхтонова црква. Лутерова непомирљивост против папе-Антихриста спасла ју је од поновног утапања у римској цркви, а Меланхтонова компромисност од непрактичне расплинутости. Радикал и опортуниста су се допуњавали.

Лутер је одбио компромис с католичком црквом и њеним тридентским концилом, па је убрзо умро 18. фебруара 1546. Последњи спис му је био: „Против папства у Риму од ђавола основаног”. Задње његове речи наде у Бога допунила је једна традиција и речима срџбе против папе као да је хтела синтетизирати животно дело овог Немца новога века. Научно формулисана та синтеза гласила би: вера у Бога и ослобођење немачког духа од римске црквене власти.

Је ли Лутер у том потпуно успео? Није. Велики део немачких земаља остао је у власти римске цркве, Немци су верски поцепани, идејно и интересно закрвљени. Верска слобода је ограничена на аугзбуршком сабору 1555. начелом: Чија влада, онога и вера. Иноверци су имали само слободу да се иселе. Верска поцепаност је изазвала тридесетогодишњи рат немачких и страних сила на земљишту Немачке и њено пустошење.

Протестантизам је у ствари црквени национализам, национална вера и црква; национализовано хришћанство, прекид с универзалним римским хришћанством.

То је, углавном, нововековни германски облик хришћанства. Много се спорило око мишљења, које је недавно још заступао и немачки реформирани теолог Ернест Трелч, да је протестантизам један од оцева модерне тј. европско-американске културе. Модерна Немачка израђује сада мистичну расну веру место протестантске библијске. Место три основице: Мојсијеве, Христове и природне, задржава нови националносоцијалистички систем само једну: природну, национално-расну. Тим је изазвао супротност и с католичким и с протестантским обликом хришћанства у Немачкој. То тотализирање верског живота Немачке на расној основи може да значи покушај да се процес национализовања вере спроведе до крајњих конзеквенција. Тај покушај тотализирања вере је, дакако, у нераздељивој вези с тотализирањем и аутархијом свега политичког, културног и привредног живота немачке нације.

У свом делу „Значај протестантизма за постанак модерног света” предвиђао је Трелч већ 1928. да економски развој и структура великих милитаристичких и бирократских држава води ропству. У скором времену притиска и назатка слободе види овај протестантски теолог као једини ослонац за слободу у протестантској основици; верској метафизици слободе и личног верског убеђења, у вери у Бога као силу, од које нам долази слобода и личност. У тоталитарном униформирању и тотализирању свега живота Трелч прибегава Лутеровом идеалу пасивне слободе духа, макар тело и било у ропству. Али, тоталитарни систем не оставља ни ту слободу, не трпи пасивности него хоће све да активира за своје циљеве.

Да ли ће та нова немачка национална реформација потпуније успети него Лутерова, моћи ће тек доцнији историчари да констатују.