Luter i njegovo doba

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
LUTER I NjEGOVO DOBA
Pisac: Vasilj Popović
»Luter i njegovo doba« dr Vasilja Popovića, izdanje Jovanovića i Bogdanova, Novi Sad 1939, je rad izašao u jednom separatu.


Luter nije legendarni Božji poslanik, kao mnogi osnivači vera, nego je istoriska ličnost, nije prorok nego reformator. On nije ni zamišljao da ostvari neko Božje poslanstvo i da osnuje novu veru nego da rimokatoličku veru oslobodi od svih učenja koja se, po njegovoj oceni, protive Svetom pismu. Njegov život ne spada u tamnu prošlost, nedovoljno istoriski osvetljenu, nego u istoriski period koji je vrlo dobro poznat. I o njemu i o njegovom radu i mišljenju znamo mnogo, kako iz njegovih mnogobrojnih dela i govora, kojima je ispunjeno 67 svezaka erlangenskog i preko 80 svezaka vajmarskog izdanja, tako i iz bogatih savremenih i docnijih izvora i celih biblioteka literature koja je o tome napisana.

Luterovo životno delo bilo je po svojim posledicama od ogromnog istoriskog značaja, zaseklo je toliko u ideologiju i u kulturne, političke i materijalne interese najvažnijih faktora evropskog istoriskog sveta, da je izazvalo nepregledne i apologije i refutacije, koje se kroz ceo novi vek ni do današnjeg dana nisu smirile. Slavljen je i pobijan kao oličenje ideje i pokreta od opšteistoriskog značaja. Aktuelni interesi u svim vremenima bacali su reflektivnu svetlost, povoljnu ili nepovoljnu, već prema stavu zainteresovanih polemičara, jaču ili slabiju, već prema značaju iskrslih pitanja. Nije se čak propustilo da se i moderne frojdovske ideje o "libido" i njenom potiskivanju primene da se nepovoljno objasne duboki motivi njegova bunta protiv crkve, kao što su npr. lekari modernih struja (Pol Bare, Dotel, Lebon) pokušali da psihopatološkim elementima, delimično još dovoljno nepreciziranih bolesti: paranoje, ciklotimije, konstitucionalne razdražljivosti i ludosti gonjenja, objasne krvavi teror francuskih revolucionarnih vođa.

Nije moguće izmiriti sve mnogobrojne kontroverze, koje postoje u nauci gotovo o svima važnijim momentima Luterova života i rada, niti dati opšte priznato objašnjenje i ocenu Luterova dela. Ali, potrebno je i moguće svesno težiti cilju da se istoričar digne na istorisko stanovište i da nastoji, sine ira et studio, da razume i objasni ličnosti, ideje i događaje iz istoriskog stanja i razvoja, držeći se pravila da ih ne treba ceniti merilom neke druge epohe, naročito ne savremenim merilom i shvatanjem. Luter je baš često ocenjivan merilima momentalnih idejnih i političkih frontova i njegove misli su tendenciozno tumačene. Tako je npr. u avgustu pr. g. istoričar reformacije, profesor Šel (Scheel) iz Kila na međunarodnom kongresu istoričara u Cirihu, u predavanju „O narodnoj misli kod Lutera”, pokušao, u duhu nove nemačke glahšaltovane tendencije u nauci, da objasni da se Luterov očekivan „zdrav junak i čovek čuda” može odnositi i na političara, dok mu je to s druge strane osporeno s tvrđenjem da je pod tim izrazom Luter razumevao samo verskog junaka, i da se treba čuvati da se suviše moderni problemi postavljaju za ličnosti istorije. „Merilo ocene mora biti orientirano samim objektom”, kako kaže u jednoj kritici u tom pitanju, jednim drugim povodom, istorik protestanske reformacije V. Keler (W. Kohler, Hist. Zitschr. 93, 283). Činjenica da se Luter uzima kao reformator a ne kao svetac ili prorok omogućava da se njegov lik prikazuje istoriski bez hagiografskih obzira, sa osvetljenjem i osenčenjem koje imaju svi pa i veliki ljudi među koje spada i Luter.

U Luterovoj istoriskoj delatnosti možemo razlikovati tri glavna perioda. U prvom periodu do početka reformacije 1517. mislim da bi mu najbolje odgovarao naziv „srednjevekovni iskušenik”, u drugom od 1517. do 1524. „evangeliski apostol” a u trećem od 1524. do smrti mu 1546 „protestantski reformator”.

Prvi period obuhvata njegovo duhovno i moralno izgrađivanje. Taj razvoj njegove mladosti tipičan je za tadašnje doba prelaza iz srednjeg u novi vek, puno duševnog nemira i nezadovoljstva i čak straha od Božjeg gnjeva i kazne, puno previranja i neodređenih težnja u svima pojavama ličnog i narodnog života. Isto tako je tipična njegova karijera jer se i u njoj vidi kako su donji socijalni redovi stremili da svojom snagom i sposobnošću zauzmu bolje mesto u materijalnom i duhovnom životu društva. Možda su motivi za tadašnju navalu mladeži u sveštenički poziv bili, velikim delom, materijalne prirode: da se popravi socijalni položaj i stvori materijalno obezbeđena situacija u životu. Kritikujući u jednom od svojih prvih velikih spisa hrišćanske prilike u Nemačkoj, Luter sam kaže: „Ali sada se događa da se svak odgaja za popovštinu i kaluđerštinu, u čemu, bojim se, ni svaki stoti nema nikakav drugi uzrok nego želju da se prehrani”, te smatra da je istinita poslovica: očaj stvara najveći deo kaluđera i popova („das vorzzweyffeln machet das mehrer teyl munch und pfaffen”). Luter je sam za sebe isticao da je seljački sin. Otac mu se sa sela preselio u grad Ajsleben gde mu se rodio sin Martin 10. novembra 1483. Njegovim poreklom iz seoske porodice objašnjavaju neki istoričari ova obeležja njegove prirode: veliku telesnu, životnu i radnu snagu, neke konzervativne crte karaktera i neotesanost govora, a nemačkim poreklom njegovu ozbiljnost, savesnost i žestok otpor protiv duhovne i svetovne vlasti Rima i romanista. Atavističke osobine teškog seljačkog života nije mu moglo ublažiti nego mu ih je samo povećalo siromaštvo i teška batinaška pedagogija u kući i školi za vreme detinjstva u Mansfeldu gde mu se otac preselio i postao rudar. Taj život i sredina utisnuli su dubok malovaroški pečat na njegovu dušu, na jezik i na njegovo poimanje nevolja sitnog sveta. Ta skučenost pogleda na javni i privredni život docnije je još pojačana kaluđerskim razvitkom i može se zapaziti u celoj njegovoj docnijoj ideologiji. Ta malovaroška i manastirska jednostranost pojačala je također njegovu urođenu seljačku tvrdoglavost i fanatizam, bez kojih bi svaki drugi, imalo dalekovidniji, objektivniji, kritičniji i skeptičniji duh pokleknuo u sprovođenju smele i teške borbe s moćnim Rimom.

Luter se obrazovao u lajičkim zavodima u Mansfeldu i Magdeburgu, a od 15. godine u Ajzenahu, što je, po mišljenju mnogih istoričara, razvijalo i utvrđivalo kod njega lajički pojam o svetu i omogućilo njegov stav koji će u zrelim godinama uzeti kao borac za prava lajika protiv crkvene hijerarhije.

Ova dečačka promena mesta i škole nije odmah značila i promenu teškog života na bolje. Kad je postao đak latinske škole u Ajzenahu, morao je kao ulični pevač pobožnih pesama prositi svoj gorki svakidašnji hleb. Ovo pevanje kao i nemačke pobožne pesme koje su pevali vernici zajednički u crkvi u Ajzenahu nisu mogle ostati bez srećnih posledica na ovog docnijeg tvorca nemački crkvenih pesama i melodija kao važne poluge nemačke službe Božje i nemačke narodne crkve. Ali, već za godinu dana osmehnula se sreća 16-godišnjem pevaču, jer ga je uzela u kuću i zbrinula bogata plemićka Ursula Kota (Cotta). Kao i inače u ovoj kratkoj studiji nećemo niti možemo uzimati ni u ovom pitanju stav prema kontroverznim mišljenjima o prirodi njene "čežnjive naklonosti zbog njegova pevanja i srdačne molitve" niti prema različnim objašnjavanjima ove sentencije koju je Luter od nje naučio: Nema draže stvari na zemlji od ženske ljubavi, ko je može da ima. Uskoro, sa 18 godina, 1501, stupio je Luter na univerzitet u Erfurtu na filozofiju. Materijalni položaj njegova oca popravio se: postao je nešto imućniji preduzimač. U Erfurtu je Luter dobio naredne godine bakalaureat ili maturu, a tri godine docnije titulu magistra. U to studentsko doba odlikovao se vrednim proučavanjem latinskog jezika i humanističkim studijama sprijateljivši se s mladim humanistima, osobito s Krotom Rubeanom. Nije bio tuđ ni onoj veseloj strani studentskog i humanističkog života: veselom društvu, muzici i pesmi, vedrim zadovoljstvima života koja vežu za ovaj svet. Ali, ni paganski duh humanizma s njegovom ljubavlju za zemaljske ideale čoveka ni upoznavanje Husova učenja nije moglo potisnuti duboki nemir mladića i strah za spas duše, te duboke izvore Luterove mladićke religioznosti. Te česte depresije straha produbila je naročito smrt jednog prijatelja u dvoboju i smrtna opasnost kad ga zamalo nije grom ubio prilikom jedne oluje, te je učinio zavet Bogu, baš kad je završio filozofske studije i imao da otpočne pravne 1505. Oprostivši se s prijateljima uz svirku i pesmu, otpraćen je sa suzama do kapije avgustinskog manastira u Erfurtu. Tu je dve godine docnije položio kaluđerski zavet doživotne pokornosti.

Sa svom strašću svoje snažne prirode Luter je u toj pobožnoj sredini tražio umirenje i spas duše strogom pokorom i preteranom askezom, studirajući, gladujući, ispaštajući i mučeći telo bdenjem do besanice i gotovo do duševne rastrojenosti. Nije našao mira kao ni većina vernika u jakim izrazima molitve i pobožnih radnja. Ritualna pobožnost toga vremena uzimala je ogromne razmere. Povećavao se sve više broj crkava i sveštenika. U Kelnu, prestonici nadbiskupa izbornika, čitalo se dnevno hiljadu plaćenih misa. U Hamburgu je bilo sto udruženja u kojima je svakom članu bio obezbeđen udeo u dobrim delima, molitvama i misama svih drugih članova. Molitve i pobožna dela konkretizirana su kao neka moneta i udruživana kao neki udeonički kapital. Kelnska bratska zajednica 11 hiljada devica skupila je kapital od 6455 misa, 20 hiljada krunica itd. Upisnina u ova udruženja iznosila je 11 hiljada očenaša ili na rate od godinu dana svaki dan po 32 očenaša. Na veliko su skupljane kolekcije moštiju svetaca, koje su privlačile gomile poklonika i punile crkvene i državne kase. I Luterov glavni zaštitnik i jedan od prvih luterovskih vladara Fridrih Mudri Saski odavao se ovoj preteranoj ritualnoj pobožnosti. Imao je 5005 relikvija od kojih je svaka davala po 100 dana oprosta za duše u čistilištu. Albreht Braniborski, zaštitnik humaniste viteza Ulriha Hutena, imao je 8933 relikvije i 42 celokupna tela s vrednošću od 39 miliona godina oprosta. Među relikvijama je bilo slame iz kolevke Isusove, komadića Isusovih pelena, Bogorodičine kose, grančica od gorućeg grma Mojsijeva i sl. Tražila se nebeska protekcija preko Isusa, majke Marije, babe Ane, svetaca.

Kako je sam sebe mučio u manastiru, opisao je Luter docnije indirektno (Resolutiones disputationum de indulgentiarum virtute, 1518.), sa možda nešto jednostrano zadržanom uspomenom samo na muke bez ikakvih prijatnih doživljaja.

Ne mora se ovo duševno nezadovoljstvo, svojstveno ne samo Luteru, toga doba, objašnjavati, kako je učinio čuveni medievista arhivar svete stolice dominikanac pater Denifle u svom senzacionalnom, učenom ali ne i nepristrasnom delu o prvom razvitku Lutera (1904), kojim je, početkom ovog veka, uzburkao i učeni svet i javnost. Denifle je i suviše podvukao čovečanske slabosti koje su, kao i sve kod Lutera, bile takođe jake: da je voleo dobru čašicu i svoju suprugu bivšu kaluđericu i dobru domaćicu Katarinu Bora, da je grdio papu i kaluđere poganim rečima ljudskog izmeta, da je sam priznavao (kao npr. u svojoj 52. godini 1535. u komentaru apostolske poslanice Galaćanima) da su ga u to manastirsko doba mučile putene požude (concupiscentia carnis) i starosti (libido). Denifle je objašnjavao svu Luterovu teologiju i njene teške posledice njegovom bolesnom seksualno prejakom prirodom koju je čitao čak i u njegovoj fizionomiji. Ubrzo je došlo veliko delo u 3 sveske jezuite Hermana Grisara (1911-1912) objektivnije, te je potisnulo Denifleovo rušenje Lutera. Preterano je taj opšti duševni nemir toga vremena objašnjavati kod Lutera tajnom senzualnošću i psihoanalitički bolesnim potiskivanjem prirodnih seksualnih nagona u potsvest i njegovom izrazu libido davati ono značenje u kojem ga danas upotrebljava moderna Frojdova teorija.

Nijedan protivnik Luterov nije nikada izneo nikakvu konkretnu optužbu na moralnost njegova života u manastiru. Shvaćene i u tom nepovoljnom smislu, te strasti o kojima se znade iz docnijih priznanja samog Lutera, bile bi čovečanske i razumljive. Ali, Luter je kao te putene strasti navodio: zle nagone, libido, ljutnju i mržnju, dakle opšte slabosti čovečanske prirode a ne specijalno seksualni instinkt. Ta njegova sopstvena psihoanaliza ima više značaj prestroge autokritike nego konstatacije patoloških putenih požuda u frojdovskom smislu. Uostalom takva đavolska iskušenja imali su i sveci, a Luter je bio i ostao čovek, pa se ipak odupro tim slabostima. U tim teškim duševnim mukama pomogao mu je starešina avgustinskog reda Štaupic savetima u duhu misticizma, drugog, suptilnijeg i duhovnijeg, više filozofskog oblika srednjevekovne pobožnosti, nasuprot mehaničkoj pobožnosti obreda i dela. Uputio ga je da skromno očekuje spas od milosti Božje a ne oholo od svojih pobožnih zasluga. Tim je Luter prelazio iz mrtvog formalizma sholastike u živu osećajnu mistiku, s njenom misaonom pobožnošću i iskrenim moralom.

Iz asketskog života otrgnut je dužnostima koje mu je red poveravao. Od 1512. bio je doktor teologije. Propovedao je i predavao na univerzitetu u Vitenbergu o Svetom pismu u duhu mistike. Taj rad, u tom duhu, vodio je Lutera iz pustinjskog očaja sholastičke crkvene pobožnosti k životvornom izvoru verskog okrepljenja i moralnog umirenja: k Svetom pismu. Iz ovog prvog perioda sačuvalo se vrlo malo Luterovih spisa. Utoliko je senzacionalnije bilo kad je strasburški profesor Fiker 1899. otkrio njegove komentare o Pavlovoj poslanici Rimljanima, o kojoj je predavao 1515-1516, dakle uoči početka reformacije. Taj izvor je dao Denifleu oružje u ruke, da dokaže protivrečnosti i netačnosti Luterovih docnijih pričanja, koja su zabeležili njegovi učenici u njegovim čuvenim "Govorima kod trpeze" i on sam pred smrt u jednom autobiografskom Osvrtu (Ruckblick) iz 1845. Pokazalo se kako su docnija Luterova pričanja o tom njegovom katoličkom periodu delatnosti bila inspirisana njegovim docnijim neprijateljstvom prema katoličkoj crkvi. Ali, iz očuvanih njegovih spisa iz prvog perioda može se videti i glavna misao njegova života: Glavno je verska reforma, a crkvena reforma, ako se hoće. Nauka je već prošla preko starog shvatanja da je Luter osnovao svoj pokret na težnji da ukloni crkvene zloupotrebe.

Ne našavši mir duše u pobožnosti dela, njegova plahovita priroda otišla je u drugu krajnost. Spas duše je našao samo u pravoj veri. Odbacio je srednjevekovno ponosno uverenje da se čovek može spasti ličnom inicijativom, svojim dobrim delima, i sa strašću i nepokolebivo je prihvatio mišljenje da se slabi grešni čovek može spasti samo Božjom milošću i pomoću same vere u tu milost. Svu njegovu novu teologiju prožimaće osnovna misao da samo vera, bez ikakvih crkvenih radnja ili dobrih dela, spasava čoveka. Vrhunac drastične formulacije postigla je ta nauka u njegovim često citiranim rečima u pismu jednom od prvih i doživotnih saradnika mladom Melanhtonu (1. avgusta 1521.): Budi grešnik i greši jako, ali jače veruj... Dovoljno je što smo poznali kroz bogatstvo slave Jaganjca Božjeg, koji ukida greh sveta, od Njega ne odvrati nas greh, pa kad bismo se hiljadu puta u jednom danu prostituisali ili kad bi hiljadu puta ubili.

Ovakvo mišljenje moralo je rušiti sve temelje rimokatoličke crkve i sva sredstva njene vlasti i uticaja nad ljudima: svete tajne i dobra dela, sveštenički poziv. Spasenje je čovek mogao steći samo verom, a veru samo svojim ličnim ubeđenjem bez posredstva crkve i sveštenika. U svom apostolskom zanosu Luter odmah nije predviđao posledice koje su ga morale odvesti iz katoličke crkve. Za vreme jednog svog boravka u Rimu, u prvo, svoje pobožno, doba, od kraja decembra 1510. do kraja januara 1511., osećao je da bi pobio kad bi mogao sve koji su ma i jednim slovom bili neposlušni papi. Kad je u njemu nastala reakcija, napadao je papu kao Antihrista.

Ne predviđajući posledice, otvorio je Luter drugi period svog života kao evanđeoski propovednik, kao osnivač reformacije istaknuvši na crkvi u Vitenbergu 31. oktobra 1517. svojih latinski pisanih 95 teza u kojima je na osnovu Svetog pisma ustao protiv davanja indulgencija tj. oprosta crkvenih kazna i kazna u čistilištu.

Nije bilo novina uzeti Sveto pismo kao osnovicu vere. To su radili pre Viklif i Hus. Zbog te iste osnove slagalo se Luterovo učenje, u glavnim linijama, s učenjem ovih prethodnika. Tražiti osnovni izvor saznanja i vere odgovaralo je i humanističkom duhu vremena koje je oživljavalo antički duh i antičku misao iz prvih izvora. Kralj humanista Erazmo Roterdamski postavio je pravilo: Propovedati Hrista iz izvora (Christum ex fontibus praedicare). Ali, humanisti, kao naučnici s objektivnošću i skepsom, nisu mogli postati verski reformatori. To su mogli postati samo fanatici svoje vere, apostoli. Novi vek humanizma i renesanse otkrio je zaboravljene kulture i kontinente pa je otkrio i zatrpani nepresušni izvor vere: Sveto pismo.

Nova štamparska industrija prihvatila je širenje ove popularne knjige. Već je bilo 20 punih i 400 skraćenih izdanja Svetog pisma. Pre evangeličkog pokreta jako se raširilo čitanje Evanđelja, Biblije. Sačuvana je pouzdana vest da ju je jedan seljak znao napamet i raspravljao po njoj, pre nego su se po njenim idealima seljaci pobunili. Štampari su preporučivali da se što više čita Sveto pismo. Uzimajući Sveto pismo kao osnovicu svemu verovanju, Luter je dao izraza već raširenoj težnji.

Među humanistima i privrednicima vladalo je, također, ogorčenje što papska kurija izvlači raznim fiskalnim merama ogromne sume novaca iz Nemačke kao takse za potvrdu crkvenih starešina, za dobijanje visokih crkvenih položaja, za ratove protiv Turaka, za indulgencije i slično. Tako je za prvih sedamnaest godina 16 veka bilo raspisano pet oprosta u Nemačkoj. Nadbiskupija u Majncu zadužila se bila mnogo plaćajući takse papskoj kuriji zbog učestalih promena na nadbiskupskoj stolici toga vremena. Nadbiskup Majnca Albreht Braniborski načinio je bio dug od 34700 dukata kod bankarske kuće Fugera, dok je postigao taj položaj i dispens, što je za taj položaj bio premlad sa 23 godine i dok je dobio dozvolu da spoji u svojoj vlasti, još jednu nadbiskupiju i jednu biskupiju.

Papa Lav X dao je inicijativu pa zatim je izdao i bulu nadbiskupu Majnca, ovlaštenjem da gotovo u polovini Nemačke deli oprost pod uslovom da polovina prihoda ide papi za gradnju crkve sv. Petra u Rimu, a druga polovina nadbiskupu. Propovednike oprosta dominikance pratili su bankarevi agenti i odmah inkasirali polovinu od nadbiskupove sume za otplatu duga Fugerovoj banci. Propovednici su preplavili zemlju slaveći u propovedima to doba milosti i opisujući slikovito strašne muke jadnih duša u čistilištu koje njihova rodbina može lako osloboditi. Pokajanje spojeno s milostinjom, prilogom crkvi ili kojim drugim dobrim delom omogućavalo je verniku da dobije oprost od vremenskih kazni. Neuk narod je to shvatao kao oprost od greha. Mnogi propovednici oprosta nisu ga o tom razuveravali. Čak se glavnom propovedniku dominikancu Tecelu pripisuju reči: Dok para u kutiju zvekne, duša iskoči iz čistilišta. (Sobald das Geld im Kasten klingt, die Seele aus dem Fegfeuer springt).

U svojih 95 teza Luter je pobijao indulgencije, tj. dobivanje oprosta pomoću dobrih dela i pozivao je, po tadašnjem običaju, na javnu diskusiju sve koji bi hteli da osporavaju to mišljenje, ali niko se nije javio za diskusiju. Teze se naglo raširiše. Prevedene su i na nemački jezik i objavljene i u štampi te su odjeknule kao zvono na uzbunu. Duh reforme spoji se s duhom humanizma i renesanse u veliki pokret za slobodu. Nemci oživeše.

Suparnici avgustinskog reda i vatreni borci protiv jeretika dominikanci optužiše kod pape Lutera žestoko za jeres. Dugo se u nauci netačno mislilo da je Lav X potcenjivao tu opasnost. Papa je preduzeo da ga autoritetom crkve natera da se odrekne svojih teza, a Luter je tvrdoglavo tražio neka ga uvere Svetim pismom. Sveto pismo je bilo neprobojni zid iza kojega je Luter nepokolebljivo stajao. Što se više osećao bezbednijim za ovim moćnim zidom, sve više se udaljavao od drugih izvora vere: učenja svetih otaca, koncila i papa, i sve više je poricao spasonosnu moć delima i ograničavao se samo na veru, osnovanu jedino na Svetom pismu. Neustrašivo, uporno, neumorno stoji on u ovom periodu moćan, borben, violentan, kako ga je naskoro ovekovečio slavni slikar reformatora Luka Kranah. Da ne zapadne u vatrene čeljusti rimskog suda, kao Hus i drugi prethodnici, štiti ga ruka moćnog kneza izbornika Fridriha Mudrog Saskog, s kojim su morali računati i papa i car. Novija istoriska istraživanja su dokazala da je Fridrih Mudri rano prihvatio Luterovo učenje i odbacio omiljene relikvije, tako da su ga neki nazvali čak prvim Luterovcem. U disputacijama i rezolucijama o oprostu, u propovedima o raznim svetim tajnama uverava Luter papu i hrišćanstvo da je njegovo shvatanje hrišćanski ispravno. Ni papin legat kardinal Kajetan, ni posrednik Miltic, ni protivnik profesor Ek ne mogu ga skloniti da se odrekne svog uverenja, te papa bulom od 15. juna 1520. osudi njegovu nauku, a njegove spise da se spale.

Luter, tada, 1520., razvija u tri velika spisa program reformacije. U spisu, na nemačkom jeziku, „Hrišćanskom plemstvu nemačkog naroda o popravci hrišićanskog stanja” ruši tri zida romanista: načelo da je duhovna vlast nad svetovnom i da jedino papa ima pravo tumačiti Sveto pismo i sazivati koncile. Nema razlike između sveštenika i lajika. Ko god je hrišćanin, bio to obućar, kovač, seljak, jest odmah i sveštenik, biskup. Magarica Balam bila je mudrija od Avrama, pa kad je Bog mogao govoriti kroz magaricu protiv proroka, zašto ne bi mogao govoriti kroz pobožnog čoveka protiv pape?

Koliko je moralo biti zadovoljstvo za imućnije i ponosnije purgere što je sveštenicima osporen izuzetan viši položaj! Koliko se moralo probuditi nada kod mlađe svetovne inteligencije da će moći potisnuti teološku inteligenciju i sa dobrih svešteničkih položaja, kako ju je već bila potisnula iz državne i samoupravne službe! Kako li su tek požudno gledali lakomi knezovi na ogromna crkvena imanja!

U tom spisu je, dalje, izraženo ogorčenje na finansiske majstorije kojima papa i kardinali isisavaju Nemačku gore nego ikakvi Turci, misleći da će „ludi Nemci” uvek ostati preispodnje budale. I u ovom, kao i u docnijim spisima, Luter kad traži reformu crkve, operiše nemačkim primerima i nemačkim nacionalnim potrebama tako da se vidi da je njemu jedina briga nemačka crkva i zaštita nemačke zemlje od finansiskog isisavanja. U ovom spisu poziva nemačku naciju, biskupe i knezove da zaštite narod od divljih vukova u ovčjoj koži. Kad su kardinali, gore nego ikakvi Turci upropastili Italiju (welschlandt), dolaze na Nemačku da učine isto to. Zato postavljaju i nemačke kardinale da pljačkaju "pijane Nemce" i da žive kao kraljevi u Rimu. Ludi puni (ugojeni) Nemci (die tollen vollen Deutschen) moraju trpeti. "Kako dolazimo mi Nemci do toga da moramo trpeti takvu pljačku, guljenje našeg imanja od pape? Kad se kraljevina Francuska odbranila, zašto se puštamo mi Nemci tako da nas prave budalama? (uns also narren und effen?). Nemačka nacija, biskupi i knezovi treba da štite zemlju od tih divljih vukova, rimske lakomosti i razbojničke stolice.

Kao i često docnije, (Von Kaufhandlung und Wucher 1524.) zastupa Luter već i u ovom spisu sitnoburžoaski i agrarni privredni stav protiv raskošnog odela i špecaraja, za koje potajni razbojnici trgovci izvlače Nemcima novac u inostranstvo te bi trebalo da to nemačka nacija zabrani. Fugeri i druga velika kapitalistička društva i zaduživanje na kamate velika su nesreća za nemačku naciju. Više bi božanski bilo umnožavati poljoprivredu i smanjivati trgovinu. Inače, obraćajući se plemstvu, misli Luter ne samo na vitezove nego i na knezove i na „plemenitu mladu krv” cara Karla.

U drugom velikom spisu iz te godine: „O vavilonskom sužanjstvu crkve preludij” on radikalno odbacuje indulgencije nazivajući ih nevaljalstvom rimskih ulizica, a papstvo vavilonskim kraljevstvom i Nimrodovom silom. Tu odbacuje sedam svetih tajna i zadržava samo tri: krštenje, pokajanje i pričest. Crkva je mnogim svojim ustanovama degradirala vernike kao u vavilonsko sužanjstvo. I lajici treba da dobivaju pričešće pod oba vida, pravo telo i krv Hristovu. Interesantan je u ovom spisu njegov stav o braku: za nerazrešivost, ali sa pravom žene na porod, makar i pomoću sporazumne diskretne bigamije ili dobrovoljnog razvoda.

U trećem spisu: Poslanici Papi Lavu X o slobodi hrišćanina izražava on papi najlepše želje, ali napada nehrišćanski dvor, kužnu stolicu, njegove laskavce, među kojima sveti otac sedi kao ovca među vukovima, kao prorok Danilo među lavovima. Budući da se rimskom dvoru ne može pomoći, on mu je otpisao: Zbogom, dragi Rimu, neka tu smrdi, što smrdi, pa je hteo kod kuće pomoći Svetim pismom. Zatim izlaže akciju Eka, Kajetana i svu istoriju posredovanja pa zatim u jednoj maloj studiji obrazlaže misao da samo vera bez ikakvih drugih dela čini čoveka pobožnim i pravednim. To je unutrašnja sloboda čovekova. Zbog takvog stava Luteru se spočitavalo ne samo s katoličke nego i s protestantske strane da je osnivanjem etike samo na verovanju stvarao kvietizam, fatalizam i indiferentnost za humanu aktivnost. Prelazeći na pitanje spoljašnje slobode hrišćanina, dotiče se Luter već u ovom ranom delu tog prigovora, da čovek onda ne mora ništa raditi, ako se samo verom može spasti. To bi tako bilo, kaže Luter, kad bi čovek mogao biti samo unutrašnji, duhovni čovek. Ali čovek živi telesnim životom na zemlji i mora se pomoću dela, posta, bdenja i umerenog reda pokoriti unutrašnjem čoveku i veri. Kad je duša čista verom, želi da je sve pa i njeno telo tako čisto. Dobar vernik ne postaje dobrim delima bolji, niti dobra dela vrede ako neko prethodno ne veruje i nije hrišćanin. Dobra dela ne čine dobrog čoveka niti zla zlog, nego dobar čovek čini dobra, a zao zla dela. Ko je bez vere, ne mogu ga dobra dela učiniti blaženim niti ga zla dela učiniti prokletim. Nego neverovanje, koje čoveka čini zlim, ono čini zla i prokleta dela. Hrišćanin ne živi u sebi nego u Hristu verom i u svom bližnjem ljubavlju. To je prava duhovna hrišćanska sloboda, koja srce oslobođava od svih greha.

U ovom spisu kreće se Luter u duhu mistike spajajući dve kontradiktorne misli sv. Pavla: Hrišćanin je slobodan gospodar nad svima stvarima i nikome nepodložan; i: Hrišćanin je pokoran sluga svih stvari i svakome podložan.

Luter je spalio papinu bulu o izopštenju (10. decembra 1520.) i moćan verom izašao je 1521. pred državni sabor u Vormsu, običan kaluđer pred sjajni skup najvećih sila katoličkog sveta: cara Karla, imperatora svetog rimskog carstva nemačke narodnosti i kralja moćne katoličke španske imperije, papinog legata i nemačke knezove. Zaprepašćen prvog dana, moli odgađanje. Sutradan, on je već odlučan pretstavnik onog oduševljenja koje ga je kao novog Mojsija ili Pavla, pratilo na putu kroz nemačke zemlje do Vormsa. Spreman je i na sudbinu Husa. Ne boji se da novu sazrelu ideju slobode ličnog ubeđenja, novovekovnu ideju individualne slobode i slobode savesti i nemačke narodne slobode suprotstavi moćnim srednjevekovnim autoritetima. On izjavljuje na saboru 18. aprila 1521.: da ne može išta da porekne jer bi to bilo protiv njegove savesti. Njegova sloboda savesti je značila ličnu predanost bez posrednika u službu Božje reči, ali je to bila krilatica kojom su se oduševili svi redovi, svaki sa svojim idealom. Slobodna nemačka crkva je ideal njegov, ideal Hutena i nemačkih patriota, Ein' feste Burg ist unser Gott - Tvrdi grad nam je naš Bog, pevao je docnije Luter borbenu pesmu reformacije, pesmu vere i samopouzdanja. Jemac njegove lične bezbednosti nije samo carsko pismo, uprkos kojega je nekad Hus stradao, nego uzbunjeni narod i bliski Ebernburg, tvrđava vođe vitezova Sikingena, iz koje je humanista vitez Huten razbacivao napadaje i pretnje papistima. Ali, najpouzdaniji zaštitnik mu je saski knez Fridrih Mudri Saski, koji inscenira da Lutera na povratku iz Vormsa oružani ljudi uhvate i odvedu u zamak Vartburg, gde je proveo pod imenom vitez Đorđe deset meseci do 1. marta 1522. Međutim je car izdao vormski edikt od 8. maja 1521. kojim je Luter stavljen van zakona. Papa ga je također definitivno isključio bulom Decet Romanum pontificem shodno pređašnjoj buli Exsurge od 1520.

Dobrovoljna Luterova internacija na Vartburgu u svežem vazduhu uz pesmu ptica bila je od neobične koristi za reformaciju, jer je dala Luterov prevod Svetog pisma na nemački jezik kakvim se služila saska kancelarija. (Novi zavet, objavljen u septembru 1522., celo Sveto pismo 1534.). Reformacija je dobila najmoćnije narodno oruđe, a nemačka kultura svoj književni jezik. Odatle on piše i šalje poruke, ne praveći nikakva kompromisa u borbi za punu Istinu, borben na vrhuncu svog idealizma.

Napolju se nastavlja borba i izgrađivanje nove teologije. Njegov prijatelj Karlštadt temeljito argumentira za sveštenički brak, pre nego ga lično sprovede u praksi. Luter je, već 1518. izjavio da je to obesvećenje. Ali, razmišlja, ocenjuje i najzad zaključuje da kaluđerski zavet spada u red dobrih dela kojima se teži za blaženstvom, pa ga treba odbaciti kao i druga dobra dela. Slično evoluira o pričešću pod oba vida i o službi Božjoj.

Iako je vođ iščezao, vojska vernika nastavlja žestoku borbu i primenjuje verske poglede u praksu. Luter je protivan buni, protivan akciji mase, „Herr Omnes” ima da ćuti. Ali, ako vlast sprovede promenu, to nije buna, Pošto su vlasti federativne, to se i reformacija može sprovesti samo federativnim putem. Sam Luter nije tada ni mislio organizovati novu crkvu. Ne treba vidljive crkve! Ne treba carine na misli! Treba samo propovedati Reč Istine!

Ali, život je tražio konkretan oblik organizacije, primenu ideja u životu i stvarnosti. Sad nastaje sukob između teorije i prakse, u kojem su mnogi videli Luterovu kontradikciju ili demantiranje sebe, čak izdaju. Kad su pojedini staleži hteli da načelo nove evanđeoske slobode primene da bunom osvoje neka prava, došli su u sukob s evanđeoskim načelom: Svaka vlast je od Boga, pokoravajte se vlasti, koje je Luter strogo održavao.

Radikalni elementi pokušavali su menjati političko i socijalno uređenje prema svojim pogledima. Toma Mincer i drugovi propovedali su anarhizam i komunizam. Pristupio im je i Luterov saradnik dr Karlštadt. Novi proroci su pustošili crkve, ponovo krštavali odrasle, i u mističnoj veri ostvarivali carstvo Božje na zemlji. Siromašna masa se uznemirila.

Sikingen, Huten s viteškim staležom pokušali su da ratom ojačaju svoj politički položaj, ali taj pokret srednjevekovne reakcije propao je pod udarom moderne ratne i državne organizacije knezova (1522-1523). Iza njih su se digli radikalni revolucionarni elementi.

Pred tom revolucionarnom opasnošću počeli su se kolebati imućnije i prosvećenije Luterove pristalice. Odmah su se pokazale opasnosti što su mase oslobođene od stege jedne verske organizacije, a nisu obuhvaćene nekom drugom. Uviđala se preka potreba da se organizuje nova crkva. Ti nemiri su još više opravdali borbu katoličkih knezova protiv luteranstva.

Luter je iz svog skrovišta slao odlučne poruke protiv buntovnih radikalnih pokreta, lično dolazio i najzad sasvim se vratio da ih suzbije. U poslanici (Eine treue Vermahnung zu allen Christen, sich zu huten vor Aufruhr und Emporung) s početka 1522. godine poručivao je, između ostalog, da nikakva buna nije prava ma kako pravu stvar imala. Zato je uspostavljena vlast da kazni zle i zaštiti čestite, da bi se sprečile bune. Tu je izjavio da će uvek biti protiv buntovnika makar i imali pravo, a za napadnute ma kako imali nepravednu stvar. On je najdoslednije zastupao hrišćansko načelo pasivne pokornosti vlasti. U sermonu "Koliko se duguje poslušnost svetskoj vlasti" od 1523. godine on deli duhovnu i svetovnu vlast, prva čini čoveka pobožnim, a druga stvara spoljašnji mir i brani od zlih dela. Jedna bez druge nije dovoljna na svetu. Vlada sveštenika i biskupa nije starešinstvo ili sila nego služba i zvanje. Hrišćanima vlada vera, a koji ne veruju, nisu hrišćani te spadaju pod svetovno carstvo da ih mačem i spoljnom vladom natera i njima vlada. Vladari su obično najveće budale ili najgori lopovi na zemlji. Stoga treba od njih uvek biti na najgore spreman i malo šta dobro od njih očekivati osobito u božanskim stvarima. Jer to su Božje apsandžije i dželati i Njegova božanska srdžba služi se njima da kažnjava zle i da održava spoljni mir. Veliki je gospodin naš Bog! Stoga mora i tako plemenite visokoblagorodne bogate dželate imati.

Pa treba li se buniti protiv tih nepravednih i svirepih despota, tirana koji tlače hrišćane? To bi bila ludost i greh. Te proklete vladare Bog hoće tako. Vlasti se ne treba odupirati silom nego saznanjem istine. Ako se obrati, dobro je, a ako ne, onda trpiš nepravedno Boga radi. Protiv strane vlasti, ako neće sporazum, brani se silom protiv sile. To je hrišćansko delo ljubavi, da neprijatelje pobiješ, popljačkaš, popališ. Tu vredi reč. Bog pomaže najjačeg. Hristos nije zabranio mač kao ni brak nego ih je potvrdio, premda sam nije nosio ni mač niti se ženio. Sila i mač su Božja služba, pa i dželati i juristi i druga bagra mogu biti hrišćani i blaženi, služeći ne sebi nego pravu, kao što drugi ljudi rade drugi zanat.

Luter je i drugim spisima i drugim prilikama konzekventno propovedao hrišćansko načelo pasivne pokornosti vlasti - Gehorsam gegen die Obrigkeit. Više su revolucionarni elementi reformacije izdali Evanđelje nego što je Luter izdao nacionalnu reformaciju. On je ostao konzekventan načelu: reformacija na osnovu Svetog pisma. Zato, kad su se seljaci pobunili i u programu od 12 članaka tražili evanđeosku slobodu i olakšanje feudalnih tereta, Luter u jednom spisu (Ermahnung zum Frieden auf die zwцlf Artikel der Bauernschaft in Schwaben 1525) pripisuje uzroke te bune knezovima i gospodi, osobito zaslepljenim biskupima i besnim popovima i kaluđerima, što besne protiv Evanđelja, gule i pljačkaju te se njihov bes ne može duže trpeti. Odbija optužbe da je to plod njegova učenja, jer se on borio protiv bune i preporučivao pokornost čak i njihovoj tiranskoj vlasti. Ludu masu su uzbunili lažni proroci, neprijatelji i Lutera i gospode. Neka pokušaju na lep način umiriti seljake da se ne zapali sva Nemačka. Seljački članci su pravedni. Trebalo bi da gospodari ograniče svoj raskoš da bi nešto i siromašnom čoveku moglo ostati.

Obraćajući se zatim seljacima zastupa, u glavnom, prava vlasti. Samo u sporazumu s vlašću mogu postavljati i izdržavati sveštenika. Zahtev da oni raspolažu desetinom značio bi pravu pljačku i krađu. Hoćete li davati i dobro činiti, to činite od svog imanja. Ukidanje seljačkog ropstva protivilo bi se starom i novom zavetu. Ne može svetsko carstvo biti bez nejednakosti ličnosti, bez gospodara i robova. I rob može biti hrišćanin i imati hrišćansku slobodu isto kao zarobljenik ili bolesnik, koji su hrišćani ali ne slobodni. Ekonomske i poreske želje članaka ostavljao je Luter pravnicima na rešavanje. To se ništa ne tiče hrišćanina. Hrišćanin pušta neka ta tlače, gule i pljačkaju, jer je mučenik na zemlji. To mogu hrišćani tražiti samo po ljudskom pravu, a ne po božanskom koje im nalaže da moraju trpeti i samo se Bogu žaliti.

Pobunjeni seljaci i njihovi propovednici nisu tako shvatali hrišćansku slobodu kao potpunu pasivnost i pokornost i otpočeli su bunu paljevinom, pljačkom i ubijanjem spahija. Pridruživala im se i gradska sirotinja pa i neki siromašniji ili ambiciozniji plemići.

Šta je mogao uraditi Luter sa svojim germanskim pojmovima discipline, kontrarevolucionarne konzervativnosti i hrišćanske pasivnosti? Ovaj seljački sin razmanuo je ogorčeno svojim spisom „Protiv razbojničkih i ubilačkih seljačkih četa” koje besne kao besni psi i zaslužuju smrt duše i tela, jer su se zakleli vlasti na vernost prema Božjoj reči: Podaj caru carevo i svaka duša da se povinuje vlasti, i zakletvu su prekršili, zatim jer se bune, pljačkaju i grabe. Pobunjen čovek je kao besan pas koga treba ubiti da on tebe ne ubije. Ne pomaže im pozivanje na to da su sve stvari slobodne i zajedničke i da smo svi jednako kršteni, jer u novom zavetu ne vredi Mojsije nego Hristos koji nas stavlja s telom i imanjem pod cara i svetovno pravo. Krštenje ne čini telo i imanje slobodnim nego duše, niti Evanđelje čini zajednicu imanja. Ali naši seljaci hoće tuđa dobra imati zajednička a svoja zadržati za sebe.

Na kraju je pozivao gospodu, neka spasavaju gde mogu a neka kolju i dave buntovnike gdegod mogu.

Taj svirepi stav izazvao je mnoge osude te ga je, po savetu prijatelja prilikom svoje svadbe, ubrzo ublažio „Poslanicom o tvrdoj knjižici protiv seljaka” 1525. I tu nije otstupio od svog načelnog stava nego je samo ispravio neka izopačavanja svojih misli. Potsetio je da bi se mnoge hiljade seljaka spasle, da se poslušao odmah njegov savet i da su prvi buntovnici udareni po glavi i s tim da je sprečeno širenje ustanka, te bi to bilo potrebno milosrđe.

Tako se pokazalo otvoreno neprijateljstvo između Lutera i socijalno-političkih revolucionara. Za njih je Luter umro. Vormskog junaka zamenio je kneževski sluga. I tada i docnije on je napadao svaku primenu svojih ideja na to polje. Njegova evanđeoska nauka ne brine se za prolazne zemaljske stvari. Hrišćanin treba da strpljivo, bez otpora nasiljem, trpi nepravde i nosi svoj krst.

Kralj humanista Erazmo i mnogi humanisti koji su ga s početka pomagali razišli su se s njim. Razlaz između Erazma i Lutera izvršen je polemičnim spisima o osnovnom dogmatskom pitanju: Erazmovim spisom O slobodi volje 1524. i Luterovim O ropstvu volje 1525. Luter nije priznavao hrišćansku tezu da čovek ima slobodnu volju, pa konzekventno i da je odgovoran za svoja dela nego da zavisi od Božje milosti. Reformacija se tako razišla s humanizmom koji je, uglavnom, ostao u krilu katoličke crkve.

I u odnosu prema Jevrejima Luter je prešao iz jedne krajnosti u drugu, iz katoličke univerzalnosti u nacionalnu isključivost. U prvim godinama reformacije (1523) preporučivao je da se s njima bratski postupa i da im se pusti sloboda rada. U svojim poslednjim spisima, osobito u spisu „O Židovima i njihovim lažima” napao ih je svojim žestokim rečnikom s najtežim antisemitskim argumentima, tražeći da se nateraju da „u znoju svojih noseva” zarađuju svoj hleb ili inače da se proteraju. Kad je odbacio široki kozmopolitski rimski okvir, kojim se u svima progonima do današnjih dana Jevreji humano uzimaju u zaštitu, Luter je i u ovom pitanju usvojio uža nemačka shvatanja, koja su izazivala ne samo u 14. veku nego i u njegovo vreme progone, proterivanja i spaljivanja Jevreja po Nemačkoj.

U tom haosu ideja i pokreta uviđavniji su tražili da se organizuje nova crkva. Luter se dugo opirao, ali je morao popuštati stvarnosti, pod pritiskom svojih pristalica. Tako je izdao spis o Nemačkoj službi Božjoj 1526, o pričešćivanju 1528 (pod oba vida bez ispovedi), veliki katihizis 1529. Luter je razvio i nemačku crkvenu pesmu, važan sastavni deo nemačke liturgije.

Luterova reformacija se sve više formirala kao pokret reda i zakonitosti. U objašnjavanju Deset Božjih zapovedi, Simbola vere i Očenaša u Malom i Velikom Katihizisu uliva se vernicima hrišćansko načelo pokornosti i građanskih vrlina vrlo odlučno tako da se čovek ne može oteti utisku da je ta etika morala znatno učestvovati u izrađivanju smisla za disciplinu, rad, solidnost, poštenje i kulturno ponašanje, koje vrline odlikuju Nemce i druge protestante svih društvenih redova. Hrišćanski konservativan i patrijarhalan, Luter u svojoj etici propoveda da se poštuje političko i socijalno uređenje, jer ga Bog daje: naime kako vlasti tako i staleško uređenje i nejednakost.

Takvu proturevolucionarnu reformaciju prihvatiše konzervativne sile, u prvom redu knezovi. Poče se da organizira „vojnički i politički protestantizam”, kako ga naziva Ranke, lojalni protestantizam nemačkog duha. Prolazno zemaljsko uređenje ostavljao je Luter zemaljskoj vlasti. Knezovi uvedoše Luterovu službu Božju i organizaciju crkve. Oni i reformaciju proglasiše unutrašnjom stvari Nemačke, dakle državnim političkim pitanjem. Zbog neprestanih borba s Francuskom i s Turskom car Karlo V nije mogao da odlučno progoni Luterov pokret. Ipak je na državnom saboru u Špajeru 1529. zabranjeno dalje širenje. Evangelici protestovaše protiv toga, od čega dobiše ime protestanti. Godinu dana docnije na augzburškom saboru predložene su osnove evangeličkog verovanja u augzburškom Veruju, koje je pomirljivi Melanhton izradio s odobrenjem Luterovim. Tako postade augzburška konfesija. Samo je Sveto pismo izvor vere, a ne sveti oci, tradicija i koncili. Za spas duše potrebna je samo vera, a ne dobra dela. Priznaju se samo dve svete tajne: krštenje i pričešće pod oba vida jednako za sve verne kao pravo telo i krv Hristova. Služba Božja na narodnom jeziku sastoji se od propovedi, molitve i pesme. Odbačeni su postovi, zaveti, hadžiluci, poštivanje svetaca, manastiri i kaluđeri. Sveštenike imenuje opština ili država i smeju se ženiti.

Luter je oživeo Hristovo nebesko carstvo, na drugima je bilo da se brinu za zemaljsko uređenje. On je dao tip protestantske pastorske porodice, prešavši posle dugog kolebanja preko celibata i prekršivši dvostruko zavet: ženidbom s kaluđericom, ljupkom i dobrom Katarinom Bora. Okupljajući učenike oko trpeze, on im je govorio, a oni su pobožno beležili i sačuvali te njegove „Govore kod trpeze”, pune praktične mudrosti, duha i humora, izraz nemačkog buržoaskog tipa: sa solidnošću, osećajem dužnosti i samopouzdanjem, tipa još priprostog i neuglađenog, s umetničkim smislom samo za muziku. Bilo je u domaćinstvu i oskudice i Katarina je protestovala: Gospodine doktore, ne učite ih besplatno! Savremenici su se mnogo šalili s ovom njegovom kasnom ženidbom, a on je odgovarao frivolnim dosetkama i sirovim izrazima o svojim bračnim prilikama. I naročito je isticao u tom inat prema knezovima i biskupima. Grleći bez ženiranja svoju „caricu Ketu” i decu, on postaje ugojeni buržuj, veseo i darežljiv. Luter sve obilnije jede i pije, kako kaže: uprkos đavolu. I uzvikuje toliko napadane reči. Ah, kad bih mogao smisliti kakav ogroman greh da prevarim đavola! A razboriti Melanhton je uzdisao: Utinam Lutherus etiam faceret! - Kad bi Luter samo ćutao! A Luter je govorio te prostim izrazima, grubim jezikom i drskim mislima nesvesno izbacivao ispod svesti sve sumnje, sav strah i nejasni pritisak savesti. A svetska pouzdanost mu se sve više utvrđuje lojalnim načelima: Starešine se nazivaju bogovima jer su namesnici Božji. Svetski vladari su bogovi, masa Satana! Vladareva vlast je delegiranje božanske vlasti. U ovom periodu Luter ne piše više latinski nego samo nemački, on misli samo nemački. I što dalje, sve uverenije je on pretskazivao bliski dolazak Strašnog Suda i papu nazivao Antihristom.

Već u velikom spisu O vavilonskom sužanjstvu crkve iz 1520. godine davao je Luter široko pravo ženi na porod, čak i vanbračnim putem u sporazumu s mužem, inače novim brakom i bekstvom u skriveno mesto, jer šta se drugo može savetovati onoj koju muči uporna opasnost strasti (libidinis). Čak je i bigamiju pretpostavljao razvodu. Tako je s Melanhtonom odobrio i bigamiju protestantskog prvaka Filipa, landgrafa hesenskog, 1540., pod uslovom najveće diskrecije. Na tu odluku uticao je mnogo oportunizam, da bi se ovaj moćni knez održao na protestantskoj strani. Posledica je bila obrnuta, da je Filip, bojeći se careve kazne za taj zločin, prešao na carevu stranu. Luterovo odobravanje poligamije, u duhu Starog Zaveta, je uopšte najviše napadana slaba strana njegove nauke.

Taj stav reformatora mnogo je osuđivan. Ali, kod Lutera je pitanje braka, kao i svaka reakcija njegove silne prirode, otišla od celibata u drugi ekstrem. On je brak shvatio kao potrebnu prirodnu vezu, kao osnovicu političkog, ekonomskog, socijalnog i verskog života. Brak, coniugium tj. spajanje, postoji ne samo među ljudima nego i među životinjama, biljkama i rudama. Organi tih prirodnih funkcija su časni i lepi, jer održavaju vrstu. (Honestissimae et praestantissimae partes corporis nostri). I onda u njegovim Govorima kod trpeze zabeležene njegove čuvene masne šale, o kojima su se vodili dugi sporovi, a koje se, kao i drugi veseli društveni vicevi, ne dadu van takve situacije ponoviti. I u tom ne treba smetnuti s uma, da Luter nije ni pretendovao da bude svetac. I u tom je bio čovek, nemački čovek svoje prirodne još neprefinjene malovaroške sredine. Setimo se samo da bi se i danas teško mogle javno reprodukovati škakljive ljubavne pripovetke koje je objavila čak jedna žena, njegova savremenica, kraljica Nargarita Navarska, ili vicevi i najumnijih ljudi u veselom društvu.

Pri kraju svog životnog dela gledali su reformatori dosta skeptično na sposobnost mase da se uživi u suptilnu hrišćansku mistiku blaženstva i moralnosti kroz čistu veru u Hrista i u Evanđelje. Luterovo učenje o predestinaciji i nepotrebnosti dobrih dela moglo je odvesti mase u fatalizam, a osnivanje pokreta samo na ideji moglo je izazvati anarhiju, kao što su pokazali pokreti anabaptista i drugih sekta s komunizmom i mnogoženstvom. Ali, tu je bio oportuni Melanhton koji je Luterovo učenje i organizaciju crkve prilagodio potrebama života i nemačke stvarnosti, napustio predestinaciju, (od 1535.) vratio potrebu ličnog pokajanja vernika i tim dopunio shvatanje da je vera jedino sredstvo spasenja, dodavši, također, i potrebu dobrih dela. Osnivač i starešina nemačke reformacije još je živeo, dok su njegovi učenici organizovali njegovu crkvu i prilagođavali njegovu veru potrebama i prilikama sredine i vremena. Neustrašiv borac protiv protivnika, Luter je bez protesta primao praktičnu melanhtonovsku teologiju svojih učenika, koja je odgovarala potrebama i interesima knezova i građanstva, moćnih širitelja njegove reformacije. Luterovu reformaciju održala je Melanhtonova crkva. Luterova nepomirljivost protiv pape-Antihrista spasla ju je od ponovnog utapanja u rimskoj crkvi, a Melanhtonova kompromisnost od nepraktične rasplinutosti. Radikal i oportunista su se dopunjavali.

Luter je odbio kompromis s katoličkom crkvom i njenim tridentskim koncilom, pa je ubrzo umro 18. februara 1546. Poslednji spis mu je bio: „Protiv papstva u Rimu od đavola osnovanog”. Zadnje njegove reči nade u Boga dopunila je jedna tradicija i rečima srdžbe protiv pape kao da je htela sintetizirati životno delo ovog Nemca novoga veka. Naučno formulisana ta sinteza glasila bi: vera u Boga i oslobođenje nemačkog duha od rimske crkvene vlasti.

Je li Luter u tom potpuno uspeo? Nije. Veliki deo nemačkih zemalja ostao je u vlasti rimske crkve, Nemci su verski pocepani, idejno i interesno zakrvljeni. Verska sloboda je ograničena na augzburškom saboru 1555. načelom: Čija vlada, onoga i vera. Inoverci su imali samo slobodu da se isele. Verska pocepanost je izazvala tridesetogodišnji rat nemačkih i stranih sila na zemljištu Nemačke i njeno pustošenje.

Protestantizam je u stvari crkveni nacionalizam, nacionalna vera i crkva; nacionalizovano hrišćanstvo, prekid s univerzalnim rimskim hrišćanstvom.

To je, uglavnom, novovekovni germanski oblik hrišćanstva. Mnogo se sporilo oko mišljenja, koje je nedavno još zastupao i nemački reformirani teolog Ernest Trelč, da je protestantizam jedan od oceva moderne tj. evropsko-amerikanske kulture. Moderna Nemačka izrađuje sada mističnu rasnu veru mesto protestantske biblijske. Mesto tri osnovice: Mojsijeve, Hristove i prirodne, zadržava novi nacionalnosocijalistički sistem samo jednu: prirodnu, nacionalno-rasnu. Tim je izazvao suprotnost i s katoličkim i s protestantskim oblikom hrišćanstva u Nemačkoj. To totaliziranje verskog života Nemačke na rasnoj osnovi može da znači pokušaj da se proces nacionalizovanja vere sprovede do krajnjih konzekvencija. Taj pokušaj totaliziranja vere je, dakako, u nerazdeljivoj vezi s totaliziranjem i autarhijom svega političkog, kulturnog i privrednog života nemačke nacije.

U svom delu „Značaj protestantizma za postanak modernog sveta” predviđao je Trelč već 1928. da ekonomski razvoj i struktura velikih militarističkih i birokratskih država vodi ropstvu. U skorom vremenu pritiska i nazatka slobode vidi ovaj protestantski teolog kao jedini oslonac za slobodu u protestantskoj osnovici; verskoj metafizici slobode i ličnog verskog ubeđenja, u veri u Boga kao silu, od koje nam dolazi sloboda i ličnost. U totalitarnom uniformiranju i totaliziranju svega života Trelč pribegava Luterovom idealu pasivne slobode duha, makar telo i bilo u ropstvu. Ali, totalitarni sistem ne ostavlja ni tu slobodu, ne trpi pasivnosti nego hoće sve da aktivira za svoje ciljeve.

Da li će ta nova nemačka nacionalna reformacija potpunije uspeti nego Luterova, moći će tek docniji istoričari da konstatuju.