Лукреција или Тројо/21
| ←Шена трећа | Лукреција или Тројо Писац: Непознати аутор Шена четврта |
Шена пета→ |
Лукреција: Ево ме, што заповиједате?
Тројо: Не видиш ли да се Џано с тебе убио?
Лукреција: Видјела сам од мало прије с фуњестре, те што за то?
Тројо: Тот ти није жао нимало?
Лукреција: Што мени импорта да ми је жао?
Ждеро: Учини прову од прстена.
Тројо: Драга Елена, ну јо’ ти стави прстен.
Елена: Лукре, моја драга ћерце, маџија коју ти сам учинила зла и опака, смела је твоју памет, зато прости ми да ти сам чинила изгу[бит] вјереника онако складна и добра. Освети се на мому животу, ја ти не браним. Ево ти прстен на руку, поврати се у прво биће.
Лукреција: Ах, немила мајко, која си убила два живота у исти дан! Ах, Џано, моје лијепо добро, то ли си умро, моје срце, моја душо? И да ја [жи]вем, која сам узрок од твоје смрти? То нигда неће бит да ја [жи]вем брез тебе, који си био сва моја радост и утјеха. Ждеро, дај ми [сти]лет да садружим [мога] љубовника.
[Елена: Дај га мени, која сам достојна сваке] муке!
Ждеро: Не дам га ни једној, ни другој. Појте у Валџара на кома[рду да] вас комарди.
Тројо: Orsừ, ствар је учињена, није већ лијека. Лукреција, уклони се у кућу.
Лукреција: Нећу се дијелит доклем алмено не поqубим мога драгога [вје]реника.
Скапин [Излазећи говори:] И ја би га пољубио али ме страх.
Елена: А ја нијесам достојна пољубит га, ма се иећу дијелит докле[м] не дође мој муж, да ме убије и освети свога јединога сина.
Џано (Диже се на ноге и говори:) Ах, моја драга мајко, ах, моја љубежљива вјеренице!
Тројо: Мизерикордија, и ускрсну мртац, чуда великога! Џано, живиш ли?
Елена: Синко мој, то си жив?
Лукреција: Душо моја, у животу си!
Ждеро: Ма ваља знат је ли игда био мртав.
Тројо: Весеље! Весеље!
Елена: Јошт ово не вјерујем!
Лукреција: Џано, лушо, како је ово? Јеси ли рањен? Што је то крв по теби?
Џано: Не бојте се, ја сам здрав, и није ништа. Ово је била инвенцион коју сам учинио за скренут моју мајку на милос према мени и теби. Мајко драга, прости ми ако ти пара да сам ово учинио за бурлат те, ер нијесам, уклонио Бог, него за испросит од тебе милос коју сам толико желио, то јес да се контенташ да моја вјереница буде Лукреција, асикуравајући те да толико ја колико она бит ћемо ти свеј послушни и имат ћеш не једнога ма два сина. То ли се ни сад нећеш силоват на моје молбе, што сам до сада финго с помоћим Ждера и Доктура да сам учинио, извршит ћу сам гдје нико не види с овијем мачем.
Елена: Познала сам, синко, моју велику кривину што ти сам се до сада противила, и да твоје умјетство до сада те држи жива, покли по мому узроку био би до сада мртав тисућу пута. Хвалим твоју инвенцион будући си с њом излијечио моју опачину. Зато не сумњи, колико сам ти до сада била противна, толико ћу од сада бит ти милостива и контента. Прости ми, и ти, госпару Тројо, и ти, Лукре, весело слиједи твога вјереника и вјеруј ми да нигда није била омраза од прије прама теби, колико веле већа има бит од сада моја љубав.
Лукре: Веома вам захваљивам, и узимам вас за љубежљиву мајку.
Џано: И ја веле веће љубежљиви син.
Тројо: А ја ћу вам бити добар слуга.
Ждеро: А ја добар кухач и диспенсијер од кантине.
Скапин: А ја од кужине.
Тројо (Елени): Ја бих те прво свјетово да оставиш тега врага од стрегарија, ер те могу један дан поразит.
Елена: Тврдо сам одлучила оставит стат и ужећ све.
Џано: Не стојмо већ овди, уљезимо у кућу, а кад дође отац, приповидјет ћемо му у лијеп начин како се неће расрчит према матери за маџије.
Елена: Обећивам ти нетом га видим клечећи питат проштење за моје опачине.
Тројо: Уљезимо у кућу, и да се стоји весело. (Улазе сви).
Референце[уреди]
