Лужничко народно благо
Тијо поје, долеко се чује (»Девојћа«)
Када се пре шест година, 1974, појавила АНТОЛОГИЈА ЛУЖНИЧКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА, које је скупио и објавио Драгослав Манић, било је јасно да је најзад и Лужница добила не само вредног сакупљача_ усменог књижевног блага овог малог дела источне Србије, већ и заљубљеника и страсног трагаоца који не стаје и не посустаје лако. То је, дакле, био сaмо почетак, а, ево, пред нама је и нова Манићева књига, ЛУЖНИЧКА НАРОДНА БАШТИНА, природни и очекивани наставак његове АНТОЛОГИЈЕ..., мала књига али својеврсна, права ризница народних умотворина тога краја. И као што је АНТОЛОГИЈА била само најава рада овог вредног књижевног и културног посленика, тако ни ЛУЖНИЧКА НАРОДНА БАШТИНА не значи завршетак тога рада, већ само једну чврсту карику у ланцу који ће се свакако наставити ... И требало би да буде настављен.
Из ове књиге бије дах свежине, она нас одводи до извора чистог, аутентичног живота, дарује нас уметничком снагом и лепотом ствараном вековима, која је чувана и сачувана до наших дана, путовала кроз време да би јој у ово наше време запретила опасност од заборава. Манићева је велика заслуга што се та опасност није и неће остварити. Уме овај аутор не само да наслути и открије уметничку реч, слику, песму или причу, казану и забележену у изворном облику, дијалектом којим његови Лужничани говоре, већ и да, испољавајући свој већ однеговани укус, међу варијантама изабере и у књигу унесе ону праву, изворну, вредну. Зато можемо и смемо говорити да се Манић креће правим, вуковским путем...
Ова књига садржи разноврсне умотворине: песме, приче, легенде, анегдоте, од развијенијих, дужих форми усменог стваралаштва, као и краће говорне изразе, као што су изреке, поређења, загонетке, веровања, брзалице, клетве и заклетве.
Песме, углавном све лирске, налазе се у првом делу збирке и представљају природну спону измвђу претходне и ове Манићеве књиге лужничких усмених творевина. Као и свако право лирско дело, и ове су песме најчешће кратке, као дах и трептај, обично садрже само једну слику. Често алегоријску. У тим песмама, наравно, доминантно место припада љубавним мотивима. Тако из ових песама сазнајемо коме шта доноси девојачки поглед:
Свакому си болес’ дала,
кому два дни, кому три дни,
а Стојану три године,
три године — пет грознице.
(Ој, девојћо)
Снага љубави не зна за временска ограничења:
Тамо момче и девојче.
Стану малко да погледам...
Коња ноге заболеше,
мене дремка уватила,
а они се јоште љубе!
(Момче и девојче)
А песма, коју је најчешће испевао девојачки глас, тоновима дискреције изражава стид те девојке која се закопчава »од грло до појес«
да не може јабука да пројде,
а камоли рука на јунака.
Пуна је љубавног надигравања и игре речи песма минијатура ЂАВОЛ МОМЧЕ:
Ђавол момче на кладенче,
коња поји, воду мути,
па ми оче црне очи.
Побего му, не дадо се.
Љубавна жеља исказана је правим богатством и оригиналношћу стилских средстава у песми МОМЧЕНЦЕ, где је алегоријска слика комбинована с поређењем, а све налик на обрнуту словенску антитезу:
— О, момченце, момченце,
убаво ти личенце,
ајде да се мењамо.
— Како че се мењамо?
— Како магла с ридови,
како ветар с планине,
како вода с брегови.
Поред љубавних, ту је и покоја посленичка и породична песма. Песма СТАНА, једна од ретких са нешто развијенијом садржином, има баладичан тон и трагичан крај. Девојка се не враћа с воде, а брат јој налази поломљене и разбацане тестије и гривне, а затим
најде Стану куде лежи:
не заспала, но — заклана!
И песме ЈАНА и ТУЖАН ГЛАС казују да је у животу ових људи несрећа била честа појава.
Приче у Манићевој збирци пуне су духа и маште, поједине од њих, наравно, само су варијанте неких познатих прича из Вукових или других збирки. Тако је, на пример, ЗЕМЉА МЈ1АДОСТИ лужничка варијанта ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, обогаћена мотивом чаробне моћи коју људима дарује јабука за подмлађивање. Елементи хумора налазе се у причи БАБАИ ДЕДА, а нарочито су развијени у причи БАШТА И СИН. Својом поучном поентом истиче се КАРАКОНЏА, али садржи и стравичне, језиве сцене попут бајки Шарла Пероа. Сличних сцена има и у причи СРДИШ ЛИ СЕ. У лужничкој причи (ДВА БРАТА) не бива увек као што је уобичајено у бајци: не побеђује увек паметан, већ то успева и »шашавом«. О присуству људске глупости у свету са доста хумора приповеда се у причи ОБЛИЧЈЕ ПО СВЕТ, а народни приповедач кажњава неверну (МУЖ, ЖЕНА, БАБА И КУМ) или злобну жену (МУЖ И ЖЕНА) и »скрчавога« (шкртог) попа (ПОП И ТРИ БРАТА).
Док у другим збиркама легенде говоре и о појединим личностима, историјским или легендарним, у Манићевој књизи реч је само о постанку назива места. Легенде се одликују краткоћом и сажетошћу, а поједине од њих садрже и праве, потресне људске драме (КЛАДЕНЧИШТЕ). Сличну, драматичну садржину налазимо и у легенди ДЕВОЈАЧНЕ ОЧИ, у којој основу чини народно веровање у лековитост воде са извора насталих на месту где су проливене девојачке сузе. Значајна улога у неким од ових легенди припада раду приповедачеве маште, као што је случај са БРАТОМ И СЕСТРОМ, лужничком верзијом бјаке о Ивици и Марици, али с оригиналним завршетком: девојчица се претвара у пиле. Ипак, остаје утисак да су легенде из ове књиге ближе животу него сну и маштању. Посебно важну функцију окоснице легенде овде врши неки квазиисторијски догађај, чија је суштина ипак историјска. Ту је најчешће реч о зулумима Турака: ПЕТКОВ КАМИК, ВАВА, ЗЛОКУЧАЊЕ, РАЗБОЈНИЏА и СТРАЖА. О старости ових умотворина сведочи и легенда ЛЕШЈЕ, у којој доминира народно веровање у постојање »станишта умрлих«, вера да поред овог постоји и други, »подземни свет«.
Посебну вредност ЛУЖНИЧКЕ НАРОДНЕ БАШТИНЕ представљају кратке умотворине, народни говорни изрази. Народна мудрост, проверена временом и доказана животом, казује се изрекама, најчешће римованим. Поређења су сликовита и духовита, а загонетке представљају праве поетске скривалице: наоко вулгарне, у ствари су само развијена, духовита поређења. У веровањима се огледа животно искуство овог, примитивног човека, људски снови и предсказања, надања, саветодавна моћи и поуке. Док нас брзалице нагоне језик да преломимо, али и да се насмејемо и забавимо, у клетвама нема милости и милосрђа, оне су права одушка због тегобног живота.
И о том животу, више тегобном него радосном, о животној свкаодневници новека лужнинког поднебља, о девојанким и моманким љубавним путовањима и миловањима, о човековим боловима и надањима, о животу, најнешће оном минулом, нији се трагови већ губе, сведони и подсећа нас ова Манићева књига. Ваљало је само да аутор збирке забележи имена и друге знанајније податке оних људи и жена од којих је чуо и бележио поједине песме или прине. Но, то не умањује општу вредност и знанај корисног и потребног посла који Манић са много заноса и доста успеха обавља.
мр Правдољуб Николић
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Драгослав Манић Форски: Лужничка народна баштина, Бабушница, 1980., стр. 5-8.