Lužničko narodno blago
Tijo poje, doleko se čuje (»Devojća«)
Kada se pre šest godina, 1974, pojavila ANTOLOGIJA LUŽNIČKIH NARODNIH PESAMA, koje je skupio i objavio Dragoslav Manić, bilo je jasno da je najzad i Lužnica dobila ne samo vrednog sakupljača_ usmenog književnog blaga ovog malog dela istočne Srbije, već i zaljubljenika i strasnog tragaoca koji ne staje i ne posustaje lako. To je, dakle, bio samo početak, a, evo, pred nama je i nova Manićeva knjiga, LUŽNIČKA NARODNA BAŠTINA, prirodni i očekivani nastavak njegove ANTOLOGIJE..., mala knjiga ali svojevrsna, prava riznica narodnih umotvorina toga kraja. I kao što je ANTOLOGIJA bila samo najava rada ovog vrednog književnog i kulturnog poslenika, tako ni LUŽNIČKA NARODNA BAŠTINA ne znači završetak toga rada, već samo jednu čvrstu kariku u lancu koji će se svakako nastaviti ... I trebalo bi da bude nastavljen.
Iz ove knjige bije dah svežine, ona nas odvodi do izvora čistog, autentičnog života, daruje nas umetničkom snagom i lepotom stvaranom vekovima, koja je čuvana i sačuvana do naših dana, putovala kroz vreme da bi joj u ovo naše vreme zapretila opasnost od zaborava. Manićeva je velika zasluga što se ta opasnost nije i neće ostvariti. Ume ovaj autor ne samo da nasluti i otkrije umetničku reč, sliku, pesmu ili priču, kazanu i zabeleženu u izvornom obliku, dijalektom kojim njegovi Lužničani govore, već i da, ispoljavajući svoj već odnegovani ukus, među varijantama izabere i u knjigu unese onu pravu, izvornu, vrednu. Zato možemo i smemo govoriti da se Manić kreće pravim, vukovskim putem...
Ova knjiga sadrži raznovrsne umotvorine: pesme, priče, legende, anegdote, od razvijenijih, dužih formi usmenog stvaralaštva, kao i kraće govorne izraze, kao što su izreke, poređenja, zagonetke, verovanja, brzalice, kletve i zakletve.
Pesme, uglavnom sve lirske, nalaze se u prvom delu zbirke i predstavljaju prirodnu sponu izmvđu prethodne i ove Manićeve knjige lužničkih usmenih tvorevina. Kao i svako pravo lirsko delo, i ove su pesme najčešće kratke, kao dah i treptaj, obično sadrže samo jednu sliku. Često alegorijsku. U tim pesmama, naravno, dominantno mesto pripada ljubavnim motivima. Tako iz ovih pesama saznajemo kome šta donosi devojački pogled:
Svakomu si boles’ dala,
komu dva dni, komu tri dni,
a Stojanu tri godine,
tri godine — pet groznice.
(Oj, devojćo)
Snaga ljubavi ne zna za vremenska ograničenja:
Tamo momče i devojče.
Stanu malko da pogledam...
Konja noge zaboleše,
mene dremka uvatila,
a oni se jošte ljube!
(Momče i devojče)
A pesma, koju je najčešće ispevao devojački glas, tonovima diskrecije izražava stid te devojke koja se zakopčava »od grlo do pojes«
da ne može jabuka da projde,
a kamoli ruka na junaka.
Puna je ljubavnog nadigravanja i igre reči pesma minijatura ĐAVOL MOMČE:
Đavol momče na kladenče,
konja poji, vodu muti,
pa mi oče crne oči.
Pobego mu, ne dado se.
Ljubavna želja iskazana je pravim bogatstvom i originalnošću stilskih sredstava u pesmi MOMČENCE, gde je alegorijska slika kombinovana s poređenjem, a sve nalik na obrnutu slovensku antitezu:
— O, momčence, momčence,
ubavo ti ličence,
ajde da se menjamo.
— Kako če se menjamo?
— Kako magla s ridovi,
kako vetar s planine,
kako voda s bregovi.
Pored ljubavnih, tu je i pokoja poslenička i porodična pesma. Pesma STANA, jedna od retkih sa nešto razvijenijom sadržinom, ima baladičan ton i tragičan kraj. Devojka se ne vraća s vode, a brat joj nalazi polomljene i razbacane testije i grivne, a zatim
najde Stanu kude leži:
ne zaspala, no — zaklana!
I pesme JANA i TUŽAN GLAS kazuju da je u životu ovih ljudi nesreća bila česta pojava.
Priče u Manićevoj zbirci pune su duha i mašte, pojedine od njih, naravno, samo su varijante nekih poznatih priča iz Vukovih ili drugih zbirki. Tako je, na primer, ZEMLjA MJ1ADOSTI lužnička varijanta ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI, obogaćena motivom čarobne moći koju ljudima daruje jabuka za podmlađivanje. Elementi humora nalaze se u priči BABAI DEDA, a naročito su razvijeni u priči BAŠTA I SIN. Svojom poučnom poentom ističe se KARAKONDžA, ali sadrži i stravične, jezive scene poput bajki Šarla Peroa. Sličnih scena ima i u priči SRDIŠ LI SE. U lužničkoj priči (DVA BRATA) ne biva uvek kao što je uobičajeno u bajci: ne pobeđuje uvek pametan, već to uspeva i »šašavom«. O prisustvu ljudske gluposti u svetu sa dosta humora pripoveda se u priči OBLIČJE PO SVET, a narodni pripovedač kažnjava nevernu (MUŽ, ŽENA, BABA I KUM) ili zlobnu ženu (MUŽ I ŽENA) i »skrčavoga« (škrtog) popa (POP I TRI BRATA).
Dok u drugim zbirkama legende govore i o pojedinim ličnostima, istorijskim ili legendarnim, u Manićevoj knjizi reč je samo o postanku naziva mesta. Legende se odlikuju kratkoćom i sažetošću, a pojedine od njih sadrže i prave, potresne ljudske drame (KLADENČIŠTE). Sličnu, dramatičnu sadržinu nalazimo i u legendi DEVOJAČNE OČI, u kojoj osnovu čini narodno verovanje u lekovitost vode sa izvora nastalih na mestu gde su prolivene devojačke suze. Značajna uloga u nekim od ovih legendi pripada radu pripovedačeve mašte, kao što je slučaj sa BRATOM I SESTROM, lužničkom verzijom bjake o Ivici i Marici, ali s originalnim završetkom: devojčica se pretvara u pile. Ipak, ostaje utisak da su legende iz ove knjige bliže životu nego snu i maštanju. Posebno važnu funkciju okosnice legende ovde vrši neki kvaziistorijski događaj, čija je suština ipak istorijska. Tu je najčešće reč o zulumima Turaka: PETKOV KAMIK, VAVA, ZLOKUČANjE, RAZBOJNIDžA i STRAŽA. O starosti ovih umotvorina svedoči i legenda LEŠJE, u kojoj dominira narodno verovanje u postojanje »staništa umrlih«, vera da pored ovog postoji i drugi, »podzemni svet«.
Posebnu vrednost LUŽNIČKE NARODNE BAŠTINE predstavljaju kratke umotvorine, narodni govorni izrazi. Narodna mudrost, proverena vremenom i dokazana životom, kazuje se izrekama, najčešće rimovanim. Poređenja su slikovita i duhovita, a zagonetke predstavljaju prave poetske skrivalice: naoko vulgarne, u stvari su samo razvijena, duhovita poređenja. U verovanjima se ogleda životno iskustvo ovog, primitivnog čoveka, ljudski snovi i predskazanja, nadanja, savetodavna moći i pouke. Dok nas brzalice nagone jezik da prelomimo, ali i da se nasmejemo i zabavimo, u kletvama nema milosti i milosrđa, one su prava oduška zbog tegobnog života.
I o tom životu, više tegobnom nego radosnom, o životnoj svkaodnevnici noveka lužninkog podneblja, o devojankim i momankim ljubavnim putovanjima i milovanjima, o čovekovim bolovima i nadanjima, o životu, najnešće onom minulom, niji se tragovi već gube, svedoni i podseća nas ova Manićeva knjiga. Valjalo je samo da autor zbirke zabeleži imena i druge znanajnije podatke onih ljudi i žena od kojih je čuo i beležio pojedine pesme ili prine. No, to ne umanjuje opštu vrednost i znanaj korisnog i potrebnog posla koji Manić sa mnogo zanosa i dosta uspeha obavlja.
mr Pravdoljub Nikolić
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
- Dragoslav Manić Forski: Lužnička narodna baština, Babušnica, 1980., str. 5-8.