Лолино писмо Слободи Трајковић

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Писмо Иве Лоле Рибара вереници Слободи Трајковић, написано 1942. године:[1]

Најдража једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увијек! – да те оно никад неће стићи, већ да ћемо се нас двоје видјети и увијек остати заједно. Јер ово писмо је зато и писано. У овом тренутку, када полазимо у посљедњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог и наша лична будућност и срећа – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари. У мом животу постоје само двије ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтјели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше побједе. И зато су те двије ствари, у суштини, у мени самом, једно. Знај душо, да си ти једина коју сам волио и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо жељели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба жељети. Ако примиш ово писмо – ако дакле ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свијету у коме будеш тад живјела, наћи ћеш, увијек жив, најбољи дио мене самог и сву моју љубав према теби. За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота наћи ћеш освету и срећу. Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекам велики час побједе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увијек твој.

Извори[уреди]

  1. Петричевић Јозо. 1978. ИВО ЛОЛО РИБАР — понос покољењима. „Младост”, Београд.