Лов (Стеван Луковић)
| Лов Писац: Стеван Луковић |
Поноћ. У страви пустих обала
Живота стрно̂, изумро дах.
Без краја само тајанствени шум
Корита шумна хуји потмуло
У тмини што се губе далекој
Кроз непомичне црне обале.
По тамно сивом глатком површју
На сухој клади плови спокојно
Мрачан, тајанствен рибар поноћни.
С очних му дупља леден сплаза мрак,
А грдни скеле, језив, погурен,
Ко̂ грдна сен се у мрак прелива.
Кроз црну тмину мирно пролази,
Тихо, без шума, вози ноћни лов.
И клада плови, тајанствени чун,
Далеко сиви остављајућ’ траг.
Оловно небо покој повило,
Обале пусте, мрачне промичу,
Бескрајне, равне, глухе обале
У поноћноме глуху мртвачком.
И плови тихо, мирно, нечујно,
На сухој клади, миран, мрачан, црн,
И плови тихо, вози ноћни лов.
Тишина мртва... живот замро...
Пусто у бескрај, пусто мртвачки
Куд непомичан рибар пролази.
И вај! у мрежи крилом пруижена
С тавнине тупе пред њим беласа
Хладна и чиста девојачка пут.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 168-169.
|