Лов ловио Несимовић Бего.
До подне је по пољу ловио,
а од подне до Копчића двора,
кад у башчи Копчића Златија!
Уз њу стоји танана робиња. 5
Говорио Несимовић Бего:
— Дај ми, Злато, једну киту цвића.
Злата мучи, робиња говори:
— Бјеж’ отален, Несимовић Бего,
не смије ти Злата дати цвића 10
од снашице Алибеговице,
казаће јој брату Али-бегу.
Злата срцу одолит’ не може,
вен по башћи поче брати цвиће.
Злата бере, робиња додаје 15
и побиже кули уз мостове,
за њом лети танана робиња.
Сусрела их Алибеговица
па говори Копчића Златији:
— Даде л’ цвиће Несимовић Беги? 20
Казаћу ти брату Али-бегу.
У то доба Али-бег на врата.
На вратим’ га љуба дочекала
па говори бегу Али-бегу:
— Да знаш, драги беже Али-беже, 25
како ти се сека уморила
дајућ цвиће Несимовић Беги!
Говори јој беже Али-беже:
— Не будали, вирна љубо моја!
Кад си била у мајке дивојка, 30
твог је цвића и делијам’ било,
камол’ није мени Али-бегу.
Вук на вука ни у гори неће,
ни Копчићи на Несимовиће.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 827-828.
