Лијеп Салко за градом сјеђаше,
од сунца се руком заклањаше,
а од вјетра везеним јаглуком.
Гледала га са пенџера драга,
гледала га па је говорила: 5
— Ој, бога ти, челебија Салко!
Три си пута на ћабу ходио,
а четврти на цареву војску,
још ми ниси ништа дара дао!
Одговара иза града Салко; 10
— Хоћеш, драга, да се даривамо?
Ил’ ћеш, драга, коња ил’ сокола?
Ил’ ћеш, драга, роба и робињу?
Ил’ ћеш, драга, небројено благо?
Проговара с пенџера дјевојка: 15
— Не будали, Сарајлија Салко,
не будали, кад будала ниси!
Нисам паша да на коњу јашем,
ни алајбег да сокола носим!
Нисам када да ме робље двори, 20
нити сараф да тргујем благом!
Већ ако ћеш даром даривати
и'на вољу мени учинити,
не дај мене с мајком зимовати,
а ни с браћом љета љетовати, 25
већ ме води свом бијелом двору!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 326.
