Лијепа ти је Злата Атлагића,
љепоте јој у свој Босни нема,
у свој Босни и Херцеговини.
То се чудо на далеко чуло!
Долазе јој бези племенити, 5
улагују млади агалари.
Ником Злата ни мукајет није.
Хвалио се гонџе Мехемеде,
хвалио се међу јаранима:
— Злата ми је два пут исходила 10
и два пут ме млада погледала.
За то чула Атлагића Злата,
гонџе Мехи ’вако поручила:
— Два пут сам ти млада исходила,
оба пута оком погледала. 15
Први пут те млада погледала
да ја видим ко си и како си,
други пут те јесам погледала,
јеси ли ми оставио дворе.
То је Мехи врло мучно било, 20
у образ му крвца ударила
па он узе ситну тамбурицу,
махом сиђе Злати под пенџере,
угодио у најтање жице,
ситно куца, танко попијева: 25
— Мајка Меху по махали тражи,
Мехо јој се по мејхани скита!
Мајка Мехи Злату понудила,
Мехо неће злату Атлагића.
Јордамли је ока господскога, 30
а тврда је срца каменога.
Кад то чула Злата Атлагића,
излетдла авлији на врата,
понијела јаглук суха злата:
— Срце Мехо, једини у мајке! 35
Јордамли сам ока господскога,
срце знаде за киме уздише,
душа знаде за киме мирише.
Она кити гонџе Мехемеда
каранфилом и са алкатмером, 40
дарује га златнијем јаглуком.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 736-737.
