Лијепа Мара изгубила драгог.
Жалила га три године дана:
за годину косе не чешљала,
а за другу лица не умила,
а за трећу не насмијала се. 5
Кад четврта настала година,
говорила лијепе Маре мајка:
— Маро моја, кћери моја драга,
умиј лице, плети плетенице
па ти хајде међу другарице. 10
Проговара племенита Мара:
— Прођи ме се, моја мила мајко,
прођи ме се, не задај ми јада!
Кад и одем међу другарице,
нећу наког никад стећи драгог. 15
Ја бих ишла наврх Требевића,
свега бих га сузам’ покапала,
Сарајево јадом опасала.
Нека знаде цијело Сарајево
да сам млада изгубила драгог!20
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 491.
