Лички Мустај-бег
Рано рани лички Мустај-беже,
Подранио у топлој одаји,
Авдес уз'о и сабах[1] клањао,
Опреми се у топлој одаји,
Из сандука робу повадио; 5
Најпр'је вади црвене чакшире,
На чакшира копче ђумишлије,
А на ноге назу јемелије,
Па обуче до двије ђечерме,
На њима су токе и илике; 10
Загрнуо ћурка великога,
Дуг бојали-чибук запалио,
Па он сађе до нове механе,
Ђе но сједе лички барјактари,
Они сједе, хладно шију вино; 15
Њима беже турски салам виче.
Испред бега на ноге скочишe,
Па сједоше хладно пити вино.
Кад се Турци вина понапише
Приче њима беже говорити: 20
„Дете, Турци, моја браћо драга!
„Да пишемо листак књигу б'јелу,
„Да је шаљем Сењу каменоме,
„Баш на руке Сењанин Ивану,
„Не би ли га како преварили, 25
„Да он дође у нашу Удбину,
„Да са њега укинемо главу.“
То рекоше, па то направише,
Па је шаљу Сењу каменоме,
И Ивану 'вако говорили: 30
„Ој Иване, сењска поглавицо!
„Ето теби листак књиге б'јеле,
„Де дер дођи у напу Удбину,
„Дођ', Ивaне, да се помиримо;
„Ево има за дван'ест година, 35
„Како с' јесмо тешко завадили,
„Још се никад помирили н'јесмо.“
Дође књига Сењанин Ивану,
Књигу штије, на књигу се смије,
Он сазива триест Сењанина, 40
Па сједоше хладно пити вино.
Кад с' Сењани вина понашили,
Опојише нејака Тадију,
Леже њему глава без узглавља,
Да не иде с њима у Удбину; 45
Јер Тадија ј' јогуница глава,
Не ће хћети рујна пити вина,
Док столицу крвљу не полије. —
Узјахаше дебеле хајване,[2]
Па одоше на Удбину равну; 50
Кад су дошли на Удбину равну,
Отпремише коње и оружје,
Па сједоше хладно пити вино.
Али вели Ђулић барјактару, —
Он налио једну чашу вина, — 55
Па наздравља Сењанин Ивану:
„Здраво да си, Сењанин Иване!
„Ни у моје, ни у твоје здравље,
„Већ онога данаске јунака,
„Кој' би данас заметнуо кавгу.“ 60
Њему вели Сењанин Иване:
„Не будали Ђулић барјактару,
„Н'јесам дош'о, да заметнем кавгу,
„Већ сам дош'о, да се помиримо.“
Кад с Тадија био растp'језнио, 65
Он га лети на Удбину равну,
Преда њега Ђулић излетио,
Да му коња и оружје прими,
Ухвати му коња за кајасе.
Вати с' Тад'ја бријаткиње ћорде: 70
„Носи, Туре, руке са кајаса,
„Остаће ти руке при кајасу.“
Сјаха Тад'ја косата гаврана,
Па он уђе у нову механу; —
Кад ли сједе млађени Сењани, 75
У врх стола Сењанин Иване!
Тад Тадија божју помоћ виче:
„Ђе си, стриче, Сењанин Иване!
„Ја помислих, да си погинуо.“
Тад Ивану сузе ударише, 80
Свом Тадији српски говорио,
Како ј' њему Ђулић наздравио.
Онда вели млађани Тадија:
„Ој Турчине Ђулић барјактару!
„Дај оружје мојих Сењанина.“ 85
Тада Турчин изнио оружје.
Тад Тадија нали чашу вина,
Па немачки стрицу говорио:
„Удри, стриче, сваки поједнога
„А ја хоћу Ђулић барјактара.“ 90
У мах пуче тридесет пушака,
Па погоди тридесет Турака,
Сам га оста Ђулић барјактару,
Са њег Тад'ја откинуо главу,
Сам утече лички Мустај-беже. 95
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
