Разбоље се у матере Мара,
Испрошена и прстенована.
Долазе јој два мила ђевера:
»Мила снахо, можеш пребољети?
Да тражимо лијека за благо, 5
Да спремамо господске понуде?«
Из постеље Мара проговара:
»Два ђевера, два златна прстена,
Дајте мени сјајно огледало,
Да ја видим своје лице б'јело. 10
Ја ћу знати, ко ће га љубити
Ал' ће драги, ал’ ће земља црна!«
Дадоше јој сјајно огледало,
Па је Мара лице погледала,
Па овако Мара проговара: 15
»Није моје лице за јунака,
Већ је моје лице за земљице!«
Па је Мара мајци говорила:
»Даруј, мајко, два ђевера мила,
Спреми драгом везену мараму, 20
Што сам везла за драгога, мајко,
Ја је везла, а ти си ме клела:
»Вези, шћери, не навезла му је,
Остала ти у драгога пуста!«
То изусти, а душу испусти. 25
Жалила је два мила ђевера,
По гробљу јој ружу насадише,
Око гробља воду навратише,
Око воде лозу усадише,
Нек’ се кити, ко је за кићења, 30
Ко ли хоће, нек’ бере лозицу,
Ко је жедан, нек’ пије водицу.
