Razbolje se u matere Mara,
Isprošena i prstenovana.
Dolaze joj dva mila đevera:
»Mila snaho, možeš preboljeti?
Da tražimo lijeka za blago, 5
Da spremamo gospodske ponude?«
Iz postelje Mara progovara:
»Dva đevera, dva zlatna prstena,
Dajte meni sjajno ogledalo,
Da ja vidim svoje lice b'jelo. 10
Ja ću znati, ko će ga ljubiti
Al' će dragi, al’ će zemlja crna!«
Dadoše joj sjajno ogledalo,
Pa je Mara lice pogledala,
Pa ovako Mara progovara: 15
»Nije moje lice za junaka,
Već je moje lice za zemljice!«
Pa je Mara majci govorila:
»Daruj, majko, dva đevera mila,
Spremi dragom vezenu maramu, 20
Što sam vezla za dragoga, majko,
Ja je vezla, a ti si me klela:
»Vezi, šćeri, ne navezla mu je,
Ostala ti u dragoga pusta!«
To izusti, a dušu ispusti. 25
Žalila je dva mila đevera,
Po groblju joj ružu nasadiše,
Oko groblja vodu navratiše,
Oko vode lozu usadiše,
Nek’ se kiti, ko je za kićenja, 30
Ko li hoće, nek’ bere lozicu,
Ko je žedan, nek’ pije vodicu.
Reference
Izvor
Sarajke, srpske narodne ženske pjesme, knj. 1; iz zbirke Milana Bugarinovića, [Sarajevo], Srbi tipografi grada Sarajeva, 1904., str. 78-79.
