Лихварка/41
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА VIII | ► |
ПОЈАВА VIII
(Ставре, Јела и остали.)
СТАВРЕ: Ха, ту сте! Разбојници! Час вам је куцнуо; полиција иде за мном!
САВИЋКА: Ништа, ништа, кир Ставре; тиме ће бити занимљивије весеље!
СТАВРЕ: Како? Весеље! Зар ви нијесте похарани?
САВИЋКА: Ех, Боже мој! Зар сте могли тако што и помислити? Павле, изврши прошевину, ја сам већ пристала.
СТАВРЕ: Прошевину, за кога?
ПАВЛЕ: Хвала госпођо! Ви сте племенити! (Приђе Јели.) Ево те, коју ја љубим и због које се толико напатих. Јело, хоћеш ли бити моја?
ЈЕЛА: Твоја, само твоја! (Загрле се.)
(Савићка и Ставре убесекнути.)
САВИЋКА: Шта је сад?
ПАВЛЕ: Опростите! Једва једном добих прилике да вам све изјасним. Њој сам писао обадва писма, која су по несрећи у ваше руке допала, и ствар заплела. Она је та, коју ја љубим.
САВИЋКА: Стани! Ја недам; она никад не ће бити твоја. Ја сам њезина тетка!
ПАВЛЕ: За то се и обраћам вама за њезину руку.
САВИЋКА: Ја јој не дозвољавам!
ПАВЛЕ: У осталом слабо нас се тиче, хоћете ли ви дозволити.
САВИЋКА: Ја сам јој законити тутор, па ћу забранити.
ПАВЛЕ: Прије два мјесеца постала је пунољетна!
ЈЕЛА: Њему сам се обећала. Ја вас молим, тетка, да ми дозволите. Ја само њега волим!
СТАВРЕ: Шта?! То не ће бити, ја недам! Ви сте моја ствар!
САВИЋКА: Ха, бестиднице! Очи ћу ти изгрепсти! (Потети јој.) Чекај, безбожнице!
ПАВЛЕ (отисне је од Јеле): Даље! Ова дјевојка није у вашој власти!
САВИЋКА: Ти си је украо! То је безакоње, она је силом одведена!
СТАВРЕ: Она је силом одведена, зликовче!
АНТОНИЈЕ: Заборавили сте, кир Ставре, да је госпођа силом доведена; али ево ми се од срца кајемо што смо то учинили, и пуштамо је! Она је као птица слободна!
САВИЋКА: Држали сте од мене да је она, па сте ме одвукли. Дакле њу сте одвукли!
ПАВЛЕ: Јело, да ли је тако?
ЈЕЛА: Није, ја сам сама дошла! Мене је чико Ставре довео.
ЈОВАН (с дубокони поштом): О, то је племенито од вас, кир Ставре, што сте узели на се улогу оца, те сте нам дјевојку довели.
СТАВРЕ: Ја отац? — То није истина! Ја сам је испросио и она је моја, јесте ли чули!
АНТОНИЈЕ: Збиља, онда нема ништа од ваших сватова, јер као што видите, неће јој то дозволити њен будући муж.
САВИЋКА: Ха, гдје ми је била памет! О, проклетниче, ти си ме преварио! Моји новци, моја облигација! У помоћ, патрола! Гдје је моја облигација? Жутокљунић, па да ме тако превари! Па моја каса, моја каса! Разбојници, убице! Ох, како ме гуши, удавићу се (дријеши с врата марарну и баца). Облигација, моја облигација!
СТАВРЕ: Да, да, облигација! Ти си нам украо облигацију!
ПАВЛЕ: Ниткове, ваљда си хтио рећи, да сам вам пресјекао ваш каиш. Ево, на! (Баца облигацију њима под ноге.) Ви сте ми, госпођо, сами запалили цигару мојом облигацијом, а ја вам је враћам. Јела је мој мираз, моје имање — ваш ми новац не треба.
САВИЋКА (диже обје песнице): Разбојник! Убица! Варалица!
СТАВРЕ: Лопов! Бесрамник!
АНТОНИЈЕ: Онда нам дозволите, да се и ми вама преставимо. Ја сам Антоније, а ово је ваш вјечити дужник Јован, а овај трећи г. Павле.
САВИЋКА: А ти, бесрамнице, ти, нека си проклета.
ЈЕЛА: Тетка!
САВИЋКА: Мој благослов неће те пратити.
ПАВЛЕ: „И избави нас од лукаваго!"
СТАВРЕ (диже са земље облигацију): Госпођо, хајдмо! Ево освете, ево мача, којим ћемо га у своје вријеме поразити!
ПАВЛЕ: Јело, невјестице моја, ђаволу смо дали, што му припада, сад хајдмо пред олтар, да наша срца пред Богом вежемо. (Полазе.)
АНТОНИЈЕ (у пролазу): Госпођо, ако овај матори винар није улетио у вашу касу, пардон! хтједох рећи у ваше срце, онда... (меће руке на срце) онда госпођо...
САВИЋКА: Ја се уклањам; а моја освета неће закаснити.
АНТОНИЈЕ: Ах, не пријетите! Са мало интереса ми ћемо је већ пролонгирати!
(Завјеса пада.)
|