Lihvarka/41
| ◄ POJAVA VII | POJAVA VIII | ► |
POJAVA VIII
(Stavre, Jela i ostali.)
STAVRE: Ha, tu ste! Razbojnici! Čas vam je kucnuo; policija ide za mnom!
SAVIĆKA: Ništa, ništa, kir Stavre; time će biti zanimljivije veselje!
STAVRE: Kako? Veselje! Zar vi nijeste poharani?
SAVIĆKA: Eh, Bože moj! Zar ste mogli tako što i pomisliti? Pavle, izvrši proševinu, ja sam već pristala.
STAVRE: Proševinu, za koga?
PAVLE: Hvala gospođo! Vi ste plemeniti! (Priđe Jeli.) Evo te, koju ja ljubim i zbog koje se toliko napatih. Jelo, hoćeš li biti moja?
JELA: Tvoja, samo tvoja! (Zagrle se.)
(Savićka i Stavre ubeseknuti.)
SAVIĆKA: Šta je sad?
PAVLE: Oprostite! Jedva jednom dobih prilike da vam sve izjasnim. Njoj sam pisao obadva pisma, koja su po nesreći u vaše ruke dopala, i stvar zaplela. Ona je ta, koju ja ljubim.
SAVIĆKA: Stani! Ja nedam; ona nikad ne će biti tvoja. Ja sam njezina tetka!
PAVLE: Za to se i obraćam vama za njezinu ruku.
SAVIĆKA: Ja joj ne dozvoljavam!
PAVLE: U ostalom slabo nas se tiče, hoćete li vi dozvoliti.
SAVIĆKA: Ja sam joj zakoniti tutor, pa ću zabraniti.
PAVLE: Prije dva mjeseca postala je punoljetna!
JELA: Njemu sam se obećala. Ja vas molim, tetka, da mi dozvolite. Ja samo njega volim!
STAVRE: Šta?! To ne će biti, ja nedam! Vi ste moja stvar!
SAVIĆKA: Ha, bestidnice! Oči ću ti izgrepsti! (Poteti joj.) Čekaj, bezbožnice!
PAVLE (otisne je od Jele): Dalje! Ova djevojka nije u vašoj vlasti!
SAVIĆKA: Ti si je ukrao! To je bezakonje, ona je silom odvedena!
STAVRE: Ona je silom odvedena, zlikovče!
ANTONIJE: Zaboravili ste, kir Stavre, da je gospođa silom dovedena; ali evo mi se od srca kajemo što smo to učinili, i puštamo je! Ona je kao ptica slobodna!
SAVIĆKA: Držali ste od mene da je ona, pa ste me odvukli. Dakle nju ste odvukli!
PAVLE: Jelo, da li je tako?
JELA: Nije, ja sam sama došla! Mene je čiko Stavre doveo.
JOVAN (s dubokoni poštom): O, to je plemenito od vas, kir Stavre, što ste uzeli na se ulogu oca, te ste nam djevojku doveli.
STAVRE: Ja otac? — To nije istina! Ja sam je isprosio i ona je moja, jeste li čuli!
ANTONIJE: Zbilja, onda nema ništa od vaših svatova, jer kao što vidite, neće joj to dozvoliti njen budući muž.
SAVIĆKA: Ha, gdje mi je bila pamet! O, prokletniče, ti si me prevario! Moji novci, moja obligacija! U pomoć, patrola! Gdje je moja obligacija? Žutokljunić, pa da me tako prevari! Pa moja kasa, moja kasa! Razbojnici, ubice! Oh, kako me guši, udaviću se (driješi s vrata mararnu i baca). Obligacija, moja obligacija!
STAVRE: Da, da, obligacija! Ti si nam ukrao obligaciju!
PAVLE: Nitkove, valjda si htio reći, da sam vam presjekao vaš kaiš. Evo, na! (Baca obligaciju njima pod noge.) Vi ste mi, gospođo, sami zapalili cigaru mojom obligacijom, a ja vam je vraćam. Jela je moj miraz, moje imanje — vaš mi novac ne treba.
SAVIĆKA (diže obje pesnice): Razbojnik! Ubica! Varalica!
STAVRE: Lopov! Besramnik!
ANTONIJE: Onda nam dozvolite, da se i mi vama prestavimo. Ja sam Antonije, a ovo je vaš vječiti dužnik Jovan, a ovaj treći g. Pavle.
SAVIĆKA: A ti, besramnice, ti, neka si prokleta.
JELA: Tetka!
SAVIĆKA: Moj blagoslov neće te pratiti.
PAVLE: „I izbavi nas od lukavago!"
STAVRE (diže sa zemlje obligaciju): Gospođo, hajdmo! Evo osvete, evo mača, kojim ćemo ga u svoje vrijeme poraziti!
PAVLE: Jelo, nevjestice moja, đavolu smo dali, što mu pripada, sad hajdmo pred oltar, da naša srca pred Bogom vežemo. (Polaze.)
ANTONIJE (u prolazu): Gospođo, ako ovaj matori vinar nije uletio u vašu kasu, pardon! htjedoh reći u vaše srce, onda... (meće ruke na srce) onda gospođo...
SAVIĆKA: Ja se uklanjam; a moja osveta neće zakasniti.
ANTONIJE: Ah, ne prijetite! Sa malo interesa mi ćemo je već prolongirati!
(Zavjesa pada.)
|