Лихварка/36

ЧИН III

ПОЈАВА III

ПОЈАВА III

САВИЋКА (долази на балкон): Дакле ту смо! Ја зовем, тражим, а она опет на балкону! Лијепо, лијепо! Опет нека лудорија, ха? Стиди се! Дјевојка, коју проси онакав човјек, изгледа које какве рите, што јој се испод прозора прикрадају.
ЈЕЛЕНА: Ја сам само онако изашла; лијепа ноћ, па...
САВИЋКА: Па? А шта, па? Долазио је неко, је л’? (Павле и остали промакну за ћошак.) Ха! А шта је оно? Какве су оно сјенке тамо? Говори! За цијело нијесу због тебе дошли? Казуј безбожнице, шта је оно, а?
ЈЕЛЕНА: Али за Бога, та оно је улица, а улицом је слободно пролазити свакоме.
САВИЋКА: Дабоме! Оно је улица, а ово је балкон; а на балкону посадила се Јелена као покисла сврака на плоту! О, дјевојке, дјевојке! Мислите да вас момци збиља воле, а не знате да иза ваших леђа стоји богат отац или тетка, због чега и облијећу око вас! Мислиш да они гледају на твоје напућено перје! Не, не! Друго они траже. Злато је њихова циљ, а гаврани не облијећу гдје не осјећају, да им је плијен спремљен.
ЈЕЛЕНА: Али за Бога, тетице, зар не смијем ни на балкон изаћи?
САВИЋКА: На балкон? О, како је то невина ствар: „на балкон изаћи“! Па дабоме да не смијеш, осим са твојим будућим мужем, кир Ставром.
ЈЕЛЕНА: Ја не волим Ставра, ја га нећу!
САВИЋКА: Лудорија! А ко ти каже да га волиш? Зар сам ја вољела мога покојног мужа? А зар половица жена воле своје мужеве? О лудо једна! Та то и јесте главно удати се за имућна човјека, па да ви’ш, како ће те послије стотину удварача облијетати; само чекај, док се за Ставра удаш!
ЈЕЛЕНА: Ја нијесам научила, да ико око мене облијеће.
САВИЋКА: Докле се удаш и то ћеш научити! А ти се мораш удати, јер ни ја не мислим да самујем! Па да си богата, хајде де, удај се за кога хоћеш; али овако, рита! Зависиш од мене, па ипак не слушаш. Доста дакле, ти ћеш поћи за Ставра, као ја што ћу за Павла.
ЈЕЛЕНА: То није истина! Павле ће мене да узме.
САВИЋКА: То ли је дакле узрок, што једнако на балкону презјаваш? А, чекај бештијо никаква, научићу те памети под кључем! Унутра! (Одвуче је, а иза бине чује се њен глас.) Чекај, чекај мало! Закључаћу те ја, па ћеш видјети, како је, кад се не слуша!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.