Лихварка/33
ПОЈАВА VII
(Јела долази; клања се Павлу.)
СТАВРЕ: А, како вам се сад чини госпођице? Мислите, да сам заборавио на оно, што ми препоручисте.
ЈЕЛА (с осмјехом): Е баш вам лијепо стоји. Особито машлија.
САВИЋКА: Је ли у реду све?
АНКА: Све госпођо!
САВИЋКА: Дакле изволите. Ви господин Павле сједите овдје; тако! Ја ћу до вас сјести.
ПАВЛЕ (за себе): Вјештице!
(Сви сједају за сто и то, Ставре до Јеле, Павле до Савићке. Мала пауза, нуђа се јело.)
СТАВРЕ (једући): Од кад нијесам овако у друштву вечерао. Да, да, госпођице, не знате ви како је то, кад је човјек саморан, а пре својих 20 година ја сам са женом, баш као с вама, у неку руку сједио (за себе погледајући на Павла). Лептир, хм! (Гласно.) А ви господине Павле, и ви сте се врло рано од куће одвојили?
ПАВЛЕ: Матере нијесам запамтио, а оца се једва опомињем.
СТАВРЕ: Жалосно, заиста жалосно! И ја кад год се сјетим мога покојнога оца... Ех, али дед да се то пије. (Испија.)
САВИЋКА (домећући Павлу јела): Та ви ћете гладни остати.
ПАВЛЕ: О молим и сувише сте добри!
САВИЋКА (Павлу на саму): Ах, како те љубим.
ПАВЛЕ: Полудјећу!
САВИЋКА: Мој мили Пајо! Овог вечера дакле ти ћеш се изјаснити сасвим?
ПАВЛЕ: Да, овог вечера исповиједићу се пред свима.
САВИЋКА: Како сам сретна!
СТАВРЕ (приносећи печено крило у Јелин тањир): Пилеће крило!
ЈЕЛА (одбијајући): Хвала чика Ставре, ја не могу!
СТАВРЕ: Али молим, то је пилеће крило.
ЈЕЛА: Не могу!
СТАВРЕ (за себе): Хм, хм! лептир... ружа! (Пије.)
САВИЋКА: Збиља господине Павле, жао ме је што не могосте довршити оно, што сте започели.
ПАВЛЕ: То мене јако тишти!
САВИЋКА: Свеједно! Могу ја и почекати, ма да је и тако занимљиво. Чекајте још за који час, докле ствар уредимо па онда!
ПАВЛЕ (за се): То не ћеш дочекати.
СТАВРЕ (сипајући вино свима): Дивота! Само пијте, господине Павле! То ми је најјаче вино, а није опоро, глете само како трепери, као рубин! Па кад га пијете, а оно се подвлачи мирис на загорјело млијеко! (За се.) Опићу ја тебе, голубе мој, па ћеш се ти издати (пије).
ПАВЛЕ (правећи за то вријеме цигару): Заиста кир Ставре, у овој води има мало и вина, ха!
СТАВРЕ (не сјећајући се): Нимало! Вјерујте нимало! Имам ја... овај... шта оно хтједосте рећи?
ПАВЛЕ: Хтједох да запалим цигару.
САВИЋКА: Чекајте, чекајте. (Оде другом столу и претура по хартијама. За себе.) Ово нека му буде најљепши доказ моје љубави; та и нако ми његова облигација не ће требати. Он ће бити моја облигација. (Узев облигацију враћа се столу и принесе је свијећи.)
ПАВЛЕ и ЈЕЛЕНА (викну изненађено): Облигација!
СТАВРЕ (скочи и руком преко астала дохвати је): Не, не! Облигација!
САВИЋКА: Збиља! (Пали му цигару облигацијом.) Изволте! То вам поклањам; гласи на 300 дуката са 12 постотака. Ситница...
СТАВРЕ: Три... и... иста! Ао, да махнита дјела! Госпођо, ја не разумијем...
САВИЋКА: Ах да, ви не разумијете, али сад још мало почекајте, па ће те разумјети.
СТАВРЕ (за се): Хм, хм, овдје има нешто.
ЈЕЛЕНА (погледајући Павла за се): Мора бити да су се споразумјели.
САВИЋКА: Да, да! Не мојте се чудити. Хтједох само да вас изненадим.
СТАВРЕ (већ пијан): Буди Бог с нама, 300 дуката. Не, не, госпођо ја то не одобравам. То госпођо (устаје посрћући) није племенито!
САВИЋКА: То је моја воља!
СТАВРЕ: Ту су и мојих 25 дуката; јест госпођо ја треба овдје да добијем 25. (За се.) Ама шта му се оно у џепу црвени?
САВИЋКА: Ставре је јако узбуђен! Објасните господине Павле све, да га умиримо.
СТАВРЕ (издаље мотрећи на Павлов џеп): Ама... оно црвено!
ПАВЛЕ: Е добро! (За се.) Сад ћу ваљада моћи да кажем све. (Ставре се за то вријеме приближио и загледа у џеп.) Дакле госпођо, ја ономад дођох, као што је гласило писмо, па...
СТАВРЕ (подвикне): Папуча! Папуча!
САВИЋКА и ЈЕЛА: Шта вам је сад! (Павле покрије руком џеп.)
СТАВРЕ (отимајући му из џепа): Папуча! ... ево је... папуча!
САВИЋКА: Он је пијан!
СТАВРЕ (отео и диго у вис папучу): А шта је ово?
СВИ: Папуча!
ПАВЛЕ (за се): Матори безјаче! (Гласно.) Но, па какво је то чудо: папуча, коју сам случајно у џепу заборавио.
СТАВРЕ: Молим ја вас, ово је папуча Јелина! Ви сте ову папучу свукли, у неку руку, са њене ноге.
ПАВЛЕ: Не вријеђајте госпојицу, то је моја папуча!
САВИЋКА: Ваљда нијесу само њене папуче црвене.
СТАВРЕ (с болом): Нијесу! Нијесу! Ама само у овим црвеним папучама има написано: „Ставре“. Кад је госпојица ове папуче први пут хтјела навући, ја сам их украо па унутра написао: „Ставре". (Показује.) Ето, „Ставре!“ (Обарајући очи са смијешном сентименталношћу.) То је просто из љубави!
САВИЋКА: Шта? Дакле је истина? Је ли ти безобразнице, ти сврако! ћурко! безочнице! Откуд ова папуча у његовом џепу? Говори, или ћу ти сад очи изгрепсти!
ЈЕЛА: Али тетка!
САВИЋКА (у ватри): Говори! Ја хоћу да знам! Како ти смијеш да се састајеш са туђим човјеком? Ах, боже мој! Ја сам преварена! Сви ме варају, цио свијет вара! Не! Не! Ја морам све дознати. Ти, ти, крвниче! Ти... безбожнице!
СТАВРЕ: Да, да, ту пише лијепо: „Ставре". Баш то је! Јесте л’ чули господине ја... ја сам тај, који...
ПАВЛЕ: Ама чујте, госпођо.
САВИЋКА: Даље од мене! Папучу овамо! (Узме папучу.) Одлазите, нећу да вас видим више. Вас, вас, што који једној изјављујете љубав, а с другом састанке правите. Ах, Ставре! Ми смо обоје преварени. (Оде.)
СТАВРЕ: А облигација! Шта ћемо са облигацијом? (Отрчи за њом).
ЈЕЛЕНА (Павлу): Идите, идите господине! Ви сте покварили све.
ПАВЛЕ: Госпођице, ви и не знате у чему је ствар. Овдје је забуна...
ЈЕЛА: Тешко мени! Све је пропало! Тетка ће ме закључати; а ви, ви... (Плаче.)
ПАВЛЕ: Ја вас љубим! Ви ћете бити моја жена.
ЈЕЛЕНА: Бјежите! Оставите ме!
ПАВЛЕ: Али обећајте да ни у што нећете вјеровати, што тетка о мени буде говорила.
ЈЕЛЕНА: Обећавам; само идите, идите, сад!
ПАВЛЕ (је загрли и пољуби): Збогом Јело!
ЈЕЛА (се истргне): Збогом! (Утече.)
ПАВЛЕ: И тако ствар се све више заплеће! (Пође. Завјеса пада.)
|