Lisica, petao, kokoši i psi
| ←Krmača i kurjačica | Lisica, petao, kokoši i psi Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Kovač i njegov garov→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Lisica, mrtva gladna, vidi izdaleka petla s kokošima i pođe uprav k njima. Upazi je petao i kokoši, i poiskaču na jedno granato drevo. Videći ih lisica izvan svoga domašaja, vesma se oskorbi. „No 'ajde na sreću”, pomisli u sebi, „ovo nije prvi red da je mene moja hitrost pomogla”. Pristupi s velikom učtivostiju i slatkogledajućim očima, pokloni se najpre petlu, pak onda svim kokošima, i s krotkim glasom i veselim licem načne imgovoriti: „Ta što je to? Zar se vi plašite od mene? Međer ja vidim da vami jošt glas nije došao što se je juče zaključilo na vselenskom saboru sviju životinja!” „Šta?” — reče petao. „Mi jošt ni slova o tom ne znamo. — „Hee! dakle meni muštuluka!” — odgovori lisica. „Mir, vseopšti mir među svom životinjom zaključio se i utvrdio. Odsad ćedu vuci pasti sa jaganjcima, jastrebi s golubovi, i lisice sa kokošima, nit se ima ko šta bojati ni plašiti. Siđite, dakle, da svi skupa ovi radosni praznik praznujemo.”
Onda i petao, čineći se pun radosti, vikne: „O slatkih vestiu veselih glasova!” Pruži vrat i poizdigne glavu, kao da nešto iz daleka vidi: „Evo i naših pasa gdi uprav ovamo trče, i nose nam novine mira!” „Pasa!” — vikne lisica, pak beži na sve četiri noge koliko igda može skačući. „Stani, što ti je”, — vikne petao — „ta mir je učinjen!” „E, zar psi mare za mir?” — reče lisica bežeći. „Bolje se meni za vremena ukloniti.”
Evo lepa nauka kako se valja s lukavim vladati: s klincem, štono reč, klinac isterati. Razuman čovek kad zna da s čistoserdečnim i poštenim ljudma ima dela, onda je i sam nezlobiv kako jagnje, i tu mu je mrska i skaredna svaka pritvornost i uhištrenije. A kad pak pozna da drugi o lukavstvu i prevari misli, onda i on ostroumije na pomoć sebi uzima. I ovo je isto čemu nas Evangelije uči, govoreći: „Budite nezlobivi kako golubovi i mudri kao zmija!”
Nije pravo da zli dobre varaju i da ih za budale drže. To nije nikakva dobrota da te vara svak ko hoće. Dati se dvaput od jednoga prevariti, to je nedostatak razuma. A puštati se vsegda varati i za nos potezati, to je sasvim luda prostota, za takoga se uža reći: Prost kao magare, gdi ga ko priveže tu stoji, niti misli bi li se kako mogao odrešiti. Dostojinstvo slovesnog človeka sostoji se u razumnoj i prosveštenoj dobrodjetelji, a ne u slepoj gluposti. Ko god odveć hvali jednoga naroda bez razuma prostotu, ili mora biti sam prostak, ili je lukav i zlohitar, pak u tome nahodi svoju korist da drugi ostaju u prostoti i slepoti uma, da on može s njima činiti što hoće i da mu veruju ako im reče da magarac leti. No blagodarenije budi bogu, sad se mrak i tma nerazumija razgoni; lukave kabale, zlokovarni i čelovečestvu vredoviti i sramotni mahijavelismi izgone se između ljudi; soborišta kojekakva pomrčine i budžaka, koja se od roda čelovečeskoga odeljavaju i ištu malo pomalo carem i narodom da obladaju, sve to, sa sujeverijem, s neznanjem i s glupom prostotom, gine i iščezava. Prosvešteni i pravdoljubivi vladjetelji žele poštenim i prosveštenim ljudma da vladaju i upravljaju; zašto takovi narod poznaje i počituje u sveštenoj personi cara svoga pravednoga sudiju i čadoljubiva oca, k kojemu mu je u svakoj nevolji put svobodan i otvoren; zna da je interes carski do najposlednjega čoveka u carstvu jedan, tojest: bezbedno i mirno svakoga u njegovom sostojaniju življenje. Svi dobri i pošteni u celom carstvu braća su i verni prijatelji, koje je zato natura učinila da u opštestvu živu kako će lakše i bolje jedan drugom pomagati, i sebe vzajmno i jedinodušno od zlih i nepravednih čuvati. Krajnja glupost i prostota i črezmerno slavoljubije sojedinjeno s lukavstvom jednako su opštestvu vredovite i pogibelne.
Što su jezuiti činili, jošte mislili (da su mogli), tome je uzrok njihovo zlo slavoljubije i lukavstvo. Juče, 24. dekemvra po rimskom, stoji u novinam: u Goji gradu, u portugalskoj Indiji, dvesta popova da su se soglasili i svezali bili protiv zakonoga svoga kralja. Opštestvo sebezvanih „iluminata” u Bavariji, pre četiri godine nizvrgnuto, šta je hotelo ištući da sva graždanska i militarska dostoinstva u šake uzmu svoje? Tajna braća! Što će nam u opštestvu, i osim celoga opštestva, tajna braća? Istina, pravda i dobrodjetelj svet ljube, a ne tajne, pomrčinu i budžake. Protiv neprijatelja otečestva tajnu upotrebljavati, to je sasvim druga rabota. Ali u svom istom otečestvu i opštestvu među česnim ljudma, i vernim otečestva sinovom, tajne nekakove i potajene sastanke držati, pod izvjetom aki bi se črez to opštestvu dobro mislilo činiti, a u isto vreme kad se jošt vidi da ta ista tajna braća zlonaravnim (samo ako su njihovi) na dostoinstva penjati se pomažu, — ovo šta je, ko zna da dvared dva čini četiri, pogoditi može. Kad bi se to činilo onde gdi varvarstvo vlada, i gdi nije slobodno što dobro i pametno ni govoriti ni tvoriti, imao bi se barem izvjet; ali u prosveštenom vladjeniju, gdi se za dobrodjetelj počituje sve što je polezno i razumno i govoriti i delati: onde se nimalo ne vidi našto u dobrim delam tajna. Jošte k tomu kad bi se vid'lo da takova opštestva izbiraju i primaju među se samo takove koji su zasvidjetelstvovati i bez svakoga sumnjenija poznati dobrodjeteljni, bila bi im čast i poštenje, koje dobrodjetelji, gdi je god ona, prenadleže; ali kad se vidi da oni love samo one koji su ili bogati, ili u dostoinstvam, a za kačestvo i blagonaravije ili malo mare ili nimalo, ovo je što sav povod daje o njima zlo misliti. Beda onde dobrim gdi sva vlast zlim u šake dođe! Ko boga poznaje i ljubi, on to s svoji dobri deli zasvedočava i iskrenom ljuboviju k svim dobrim i poštenim ljudma, od kojih ni na koji način on ne želi da se razdeljuje i rascepljuje.
Reklo se je na više mesta, i opet nek se reče: ista nauka i prosveštenije razuma bez svete dobrodjetelji i blagonaravija ne samo ništa ne valjadu, no i na zlo služe. Jezoviti su bili vesma učeni ljudi, no koja polza kad su lukavi i zlohitri bili? Za takove učene lepo priličestvuje ona naša poslovica: „Gdi su kola mudrosti, tu su dvoja ludosti”, i baš je tako u onome koji je tobož učen a lukav i zao. Zato, ne razdeljenije među ljude, no sojedinjenije valja uvoditi. Ko se god odriče poštenih ljudi, braće svoje, odriče se samoga boga. Sojedinjenije, ne velim u čitanju i pojanju u crkvi, — bogu je svejedno ta ko čitao grečeski, ta latinski, on sve to razume, — no ono blaženo evangelsko sojedinjenije u ljubovi, miru, vernosti, poštenju i u svakoj dobrodjetelji. Ovo se zove pravo vo Hristje s bogom sojedinjenije. „Vozljubiši Gospoda boga tvojego i bližnjago svojego jako samago sebe”. Evo sav zakon i svi proroci! Po Spasitelja samoga nauci, odavde uprav i očevidno sljeduje da ko se god odriče bližnjega svoga, odriče se i boga.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|