Липо ти је село Кумашево,
ал’ у њему нигди лада нема,
само једно дрво бадемово.
Туди коло лити, зими игра,
коло води братац и сестрица. 5
Братац сеју искрај кола виче:
— Тихо играј, моја секо драга,
тихо играј, а преда се гледај,
сад ће проћи јунак на ђогату,
на ђогату вас у суху злату, 10
замираће у колу дивојке.
Истом они у тој ричи бише,
ал’ ево ти Иве на ђогату,
на ђогату вас у суху злату.
Стало коло па гледа Ивана. 15
Проговара са ђогата Иво:
— Ви играјте, мене не гледајте!
Ја не гледам везених рукава,
што су којој туђе руке везле,
већ ја гледам ћуди и памети, 20
што ћу повест’ својој милој мајци.
Истаче се из кола дивојка
па говори на ђогату Иви:
— Не гледамо злата ни ђогата,
већ гледамо на коњу јунака, 25
зашто ћемо своју младост дати.
Њу ми Иво на ђогата баци
и одведе својој милој мајци.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 752.
