Limunacija na selu/5
Glava peta
Koja je iz počasti prema ćir-Đorđu samo njemu posvećena; to jest, samo će o njemu govoriti, pošto je on odmah posle Srete, glavnoga junaka, a uz Miću »Oficira«, jedna od najglavnijih ličnosti u ovoj pripoveci.
Ali da se ne bi ko od čitatelja baš na njih (na te žene) namerio i možda rđavu sliku dobio o gazda-Đorđu, to sâm spisatelj smatra za dužnost, i uzima sebi slobodu da i o njemu koju rekne, kad je već o tolikima, pa i o samom onom Krsmanu dripcu, rekao. A posle toga, ćir Đorđe je mehandžija, gazda od kafane, dakle zaslužan čovek. Svaki je kafedžija zaslužan po čovečanstvo, a naročito po Srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje; a i šta bi znao, šta bi čovek radio bez kafane u ovoj odavno lepo i zgodno nazvanoj dolini plača, kako davno nazvaše zemlju.
Dakle, slušajte o gazda-Đorđu, čujte njegovu istoriju!
Gazda Đorđe je dobro poznata i uvažena ličnost i u selu i daleko unaokolo. Nije se tu rodio, ali je mnoge odatle ispratio na onaj svet, a i sam, će po svoj prilici, tu umreti. Došljak je, istina, ali tu plaća i porez i prirez. Štaviše, u poslednjem našem ratu dao je i komoru, pošto mu se tom prilikom nekako omakla iz ruku grčka bandera za koju se hteo uhvatiti, i on, nemajući kud, reče: »S drage volje!«
Pre petnaest godina došao je amo i tu i ostao. A došao je trgovinom, prodavao je alvu i ratluk, šećerleme, limunadu i petliće od šećera.
A baš nekako bilo tada neko veselje: slavila crkva u selu. Ko ti tu nije došao iz palanke, pa došao i on da ćari i pazari; da prodaje, a i da kupuje. Pamte lepo seljaci, kao juče da je to bilo, kad je u jednoj dugačkoj i masnoj anteriji od ćitajke prodavao zviždaljke i petliće od šećera, crvenu i žutu limunadu po marjaš čašu, pa se jednako dere koliko ga grlo donosi: »’Ajde, ’ajde! Oh, ala je ’ladno! Vidi, vidi!«
Slava prođe i svet se raziđe, ali on, boga mi, ostade tu; ne vrati se natrag. Dopalo mu se, pa ostao. Onda se, a i još neko vreme posle toga, zvao Jorgaći Triandafil. A posle se malo pomalo počelo zaboravljati to ime; najpre prezime, a posle i ime, i u poreskom spisku zapisan je pod imenom Đorđe Ružić, pa ga danas svak u selu samo tako i zna. Svi ga zovu gazda-Đorđe, jer se pomalo i ljuti kad mu kažu gazda Jorgać, a posle volije gazda nego ćir.
A gazda je i bio docnije. Ali, boga mi, prvu godinu-dve, daleko je to bilo još od gazde, jer kad je došao u selo, ne bi mu, vala, niko za sav espap dao više od dvadeset i pet, reci i trideset, groša. A sad, bogme stoji vrlo dobro, skoro bolje no ijedan u selu. »Jedan je gazda Đorđe u selu!« reklo bi se vrlo često.
A srećan i vredan čovek. Vredan, pa mu, što kažu, i bog nasporava!
Gazda Đorđe drži mehanu, a naravno i dućan; kupuje hranu, šišarke, kože, grožđe, svinje, a daje i novac pod interes na obligacije. A, boga mi, kome pozajmi, ne prođe bolje nego ma koji od onih jaraca čije kože vise tamo ispod strehe ili su naslagane već u ćir-Đorđevoj magazi. Ko mu padne šaka, ne iskobelja se taj lako! Smota ga ćir Đorđe »ka’ Vla’, pitu!« Ako si gledao kadgod, čitaoče, kad plivaju sitne ribice po vodi, a nađe se poneka krupna među njima pa, onako usput, kad smota i proguta po koju malu jadnicu, pa se i ne opipa po trbuhu da vidi bar koliko je deblja, nego zine pa pliva dalje; — e, tako, vidiš i naš ćir Đorđe samo obzine (a onaj mu sam uleti) i proguta ponekog jadnika, pa produži put dalje, i gleda ko mu je zatim na redu. — Pa i opet on ostaje i nadalje dobar komšija i pošten čovek. Onaj kuka, a ćir Đorđe veli: »Sam si dođe; zar sam ga s limon zvao?!«
Iako nije ženjen — kao što vam je već poznato — ipak je mnogima u selu ponešto svoj; nekom kum, nekom pobratim, — ele, tek nije sam u svetu!
A umeo je, boga mi, i da se pokaže kad je gde trebalo. Bio je čovek patriota. I nije jedanput ćata čitao seljacima Zvanične novine i u njima darežljivost ćir-Đorđevu. Koliko im je samo puta čitao kako sam gospodin ministar vojeni izjavljuje blagodarnost darežljivom darodavcu Đorđu Ružiću, mehandžiji, na učinjenom poklonu, sa željom da se hiljade takvi građani i sinovi ove zemlje. A i sam ćata je obično u tim prilikama nakitio i poslao kakav dopis; poslao u Novine koje su organ toga okruga u kome kuje u zvezde izdašnost ćir-Đorđevu i iznosi blagodarnost naroda toga okruga, a završuje dopis s onim već svakome dobro poznatim, da: »Narod koji ume da ceni svoje velike ljude, zaslužuje i da ih ima!« I nakitivši tako ćir-Đorđa, nakitio je obično posle i sebe u mehani ćir-Đorđevoj. I baš tu skoro mogla se u zvaničnim novinama opet čitati blagodarnost, što je proletos poklonio vojnicima te i te čete, toga i toga bataliona kad su onuda prolazili, sedam oka rakije i dao im slame za prostirku. Tako je već nekoliko puta bilo. Umeo je on lepo da zaduži, kao što vidite, i samu državu.
I eto takav čovek koji je mogao svakome da ugove i podesi, nije se slagao s kmetom, kao što ste imali priliku ranije da čujete od Maksima famulusa. Sreta je to čuo pred polazak u kafanu, pa se odmah krenuo da ga vidi. Malo je zaobišao, a mogao je ranije stići, ali ništa ne čini; bar je dao prilike da vas za to vreme, dok je on polako dužim putem išao, upoznam s kafanom, jedikom i personalom ćir-Đorđeve mehane.