Лимунација на селу/18
Глава последња
Која је израђена на брзу руку и у којој је писац и против своје воље морао да прекине приповетку, која се можда и читаоцима учинила дуга.
После осамнаесте главе требале су следовати још четири: деветнаеста, двадесета, двадесет прва и двадесет друга глава.
У деветнаестој и двадесетој глави читали би један допис дужи него сви досадањи, у коме је Сретен (под псевдонимом Стари конветовац) потанко описао ову лимунацију и весеље у Прудељу, и значај тога догађаја.
Из двадесет прве главе сазнали би читаоци како се Сретен позавадио са ћир-Ђорђем и како је пре тога прошао на испиту. Како му ништа није помогла сувишна љубазност и услужност према ревизору, и како је добио »двојку«. Бацао је кривицу и на ђаке, и на родитеље и на ћир-Ђорђа. Ђаке је кривио да су глупи (вели: цела та генерација је таква зато што се родила после ратова), родитеље да су нехатини, а ћир-Ђорђа да није кажњавао родитеље што не шаљу децу у школу и тужио га је ревизору што није снабдевао школу нужним училима и другим потребама. Дознали би, даље, како се ћир Ђорђе наљутио кад је чуо за то и читали би једну лепу сцену како је ћир Ђорђе хтео да осуди Срету за опорочавање власти.
Ево једног фрагмента из двадесет прве главе:
— Што рече пцето ниједно?! Зар он па да опорочава влас’?! Ели сум ја влас’, ели несум влас’? — грми ћир Ђорђе.
— »Ако никој — цитира ћир Ђорђе — законе, и поступке власти ели од појединих чиновници усмено ели писмено, ели сас други некакви знаци опорочава, ели речи овакве о њима разноси ели расказује, уколико тој не би, на прилику, у никој већи род од кривицу прелазило — да се казни по параграф 359, тачка 3, Казнени законик, трећа част: О иступљењима, затвором (то јес’ да одува апсу) од један до триесе дана, ели бојем (то јес’ сас батине) до триесе удараца да се казни«.
— Ама не може то! — умирује га ћата. — Није то тако...
— Како да не може? Како да неје; јес’ је тој све тако! — вели ћир Ђорђе, који је добро запамтио тај 359. параграф, јер га је искусио једно трипут кад је још »во времја оно« капетановао неки дежмекаст капетан са црним солуфима — па отад памти добро тај параграф. — Ја сам га туј записаја и зарезаја, ете тај параграф! — вели ћир Ђорђе и показа чело. — Туј, море, туј!
— Ама не може! — вели му ћата.
— Може, може; море, како лепо ће да може! Што писује у књиге? Батина је, рече, из рај оћинута! Може! За његово, бре, добро ће бидне тој! Учен човек, ама влас’ не почитује!!
— Ама кажем ти да не може! Није сада милошевско време! — вели ћата.
— Аха! За књаз-Милоша ли ми казујеш?! Оној беше човек; мушко, дипломат, бре! Може, ем лепо ће да може! Све по закон, а зулум, да речеш, нема.
— Ама тај је закон замењен Законом од 11. децембра 1873. године, којим су батине укинуте! — одговори му ћата.
дуго су се препирали и једва ћата обавести ћир-Ђорђа да је тако.
Тако се Срета спасе, истина, од инзултације, али не и од освете ћир-Ђорђеве, јер овај удеси с капетаном (а наравно Сретином кривицом) и Срета буде кажњен. То је Срети унеколико добро дошло. Јер већ је почео човек да очајава што га нико не гони, и побојао се да га нико и не примећује, па је тражио онако мало апсе, тек колико да се прочује као »политички мученик«. И та му се жеља и испунила; само капетан мало »прећера«, јер место неколико дана, како се Срета надао и кривицу удешавао — казни га капетан са тридесет дана затвора.
Тако пукне тиква и створи се грдан јаз између ћир-Ђорђа и Сретена.
— Није вајде — рече Сретен — морам ја да се прихватим старога алата и заната! — мислећи ту на купљење потписа за неповерење кмету Ђорђу.
И Срета му се освети поштено. Подбуни село и ово изгласа ћир-Ђорђу неповерење, и место њега изабра Мићу »Официра«, сада законита мужа Љубице или Ђузеле, која је раније онако опширно приказана читаоцима, и чија би се улога показала тек у овим следећим главама, и дела њена оправдала онолики опис њен у глави четвртој. Али каквом мером мерите, онако вам се и враћа! Као што је ћир Ђорђе остао без Ђизеле, тако и Срета без Тодоре; њоме се оженио ћата Пера, проводећи медени месец баш онда кад се Срета премештао из села.
А у двадесет другој глави био би један дугачак али и жесток Сретин одговор господину ревизору те школске године кад је лимунација била. Мото је било: »Ој давори ти Косово равно, шта си данас дочекало тужно, да Арапин сад по теби суди!« Било је узвика: Јадна просвето! Јадни подмладак српски! Бедни учитељски сталеж! Спомињана је и школска прашина, и слаба плућа, и масна дијурна ревизорима и слаба награда учитељева и још много штошта. Није нужно ни спомињати да је ревизор најгоре прошао; изгрдио га је тако да га, што наши кажу, ни пас с маслом не би појео. А закачио је добро и учитеље петичаре, нарочито оне који му се не одазваше и не потпомогоше га онда. Онога пчелара назва трутом, онога што шири свилодеље бубом, онога што се одао ратарству ђубретаром, а онога што купи песме манастирским слепцем. Све их је изгрдио ожаливши јадан народ што има такве недостојне синове и учитељство, што има такве чланове. — Допис није био из Прудеља него из другог неког места (где је био премештен и већ почео купити потписе за неповерење старој општинској управи чији му се председник одмах на први поглед никако није допао), а на дну дописа потписао се: Амос Коменски »Двојкаш«.
Све је то написано било у те четири главе, а могла је чак и пета доћи, у којој би било опширно изнето како је Срета отимао општински печат и том приликом добио ужасну чворугу на челу. Али је све то, на жалост писца а на срећу читаоца (јер би књига изашла дебља него најдебље скупштинске стенографске белешке), морало изостати, — и тако се ова приповетка морала напречац са осамнаестом главом свршити, пошто је г. Стева Радосављевић-Бдин, власник овога листа,* отказао писцу даље гостопримство у листу с речима: да неће више да штампа Сретине будалаштине.