Limunacija na selu/18
Glava poslednja
Koja je izrađena na brzu ruku i u kojoj je pisac i protiv svoje volje morao da prekine pripovetku, koja se možda i čitaocima učinila duga.
Posle osamnaeste glave trebale su sledovati još četiri: devetnaesta, dvadeseta, dvadeset prva i dvadeset druga glava.
U devetnaestoj i dvadesetoj glavi čitali bi jedan dopis duži nego svi dosadanji, u kome je Sreten (pod psevdonimom Stari konvetovac) potanko opisao ovu limunaciju i veselje u Prudelju, i značaj toga događaja.
Iz dvadeset prve glave saznali bi čitaoci kako se Sreten pozavadio sa ćir-Đorđem i kako je pre toga prošao na ispitu. Kako mu ništa nije pomogla suvišna ljubaznost i uslužnost prema revizoru, i kako je dobio »dvojku«. Bacao je krivicu i na đake, i na roditelje i na ćir-Đorđa. Đake je krivio da su glupi (veli: cela ta generacija je takva zato što se rodila posle ratova), roditelje da su nehatini, a ćir-Đorđa da nije kažnjavao roditelje što ne šalju decu u školu i tužio ga je revizoru što nije snabdevao školu nužnim učilima i drugim potrebama. Doznali bi, dalje, kako se ćir Đorđe naljutio kad je čuo za to i čitali bi jednu lepu scenu kako je ćir Đorđe hteo da osudi Sretu za oporočavanje vlasti.
Evo jednog fragmenta iz dvadeset prve glave:
— Što reče pceto nijedno?! Zar on pa da oporočava vlas’?! Eli sum ja vlas’, eli nesum vlas’? — grmi ćir Đorđe.
— »Ako nikoj — citira ćir Đorđe — zakone, i postupke vlasti eli od pojedinih činovnici usmeno eli pismeno, eli sas drugi nekakvi znaci oporočava, eli reči ovakve o njima raznosi eli raskazuje, ukoliko toj ne bi, na priliku, u nikoj veći rod od krivicu prelazilo — da se kazni po paragraf 359, tačka 3, Kazneni zakonik, treća čast: O istupljenjima, zatvorom (to jes’ da oduva apsu) od jedan do triese dana, eli bojem (to jes’ sas batine) do triese udaraca da se kazni«.
— Ama ne može to! — umiruje ga ćata. — Nije to tako...
— Kako da ne može? Kako da neje; jes’ je toj sve tako! — veli ćir Đorđe, koji je dobro zapamtio taj 359. paragraf, jer ga je iskusio jedno triput kad je još »vo vremja ono« kapetanovao neki dežmekast kapetan sa crnim solufima — pa otad pamti dobro taj paragraf. — Ja sam ga tuj zapisaja i zarezaja, ete taj paragraf! — veli ćir Đorđe i pokaza čelo. — Tuj, more, tuj!
— Ama ne može! — veli mu ćata.
— Može, može; more, kako lepo će da može! Što pisuje u knjige? Batina je, reče, iz raj oćinuta! Može! Za njegovo, bre, dobro će bidne toj! Učen čovek, ama vlas’ ne počituje!!
— Ama kažem ti da ne može! Nije sada miloševsko vreme! — veli ćata.
— Aha! Za knjaz-Miloša li mi kazuješ?! Onoj beše čovek; muško, diplomat, bre! Može, em lepo će da može! Sve po zakon, a zulum, da rečeš, nema.
— Ama taj je zakon zamenjen Zakonom od 11. decembra 1873. godine, kojim su batine ukinute! — odgovori mu ćata.
dugo su se prepirali i jedva ćata obavesti ćir-Đorđa da je tako.
Tako se Sreta spase, istina, od inzultacije, ali ne i od osvete ćir-Đorđeve, jer ovaj udesi s kapetanom (a naravno Sretinom krivicom) i Sreta bude kažnjen. To je Sreti unekoliko dobro došlo. Jer već je počeo čovek da očajava što ga niko ne goni, i pobojao se da ga niko i ne primećuje, pa je tražio onako malo apse, tek koliko da se pročuje kao »politički mučenik«. I ta mu se želja i ispunila; samo kapetan malo »prećera«, jer mesto nekoliko dana, kako se Sreta nadao i krivicu udešavao — kazni ga kapetan sa trideset dana zatvora.
Tako pukne tikva i stvori se grdan jaz između ćir-Đorđa i Sretena.
— Nije vajde — reče Sreten — moram ja da se prihvatim staroga alata i zanata! — misleći tu na kupljenje potpisa za nepoverenje kmetu Đorđu.
I Sreta mu se osveti pošteno. Podbuni selo i ovo izglasa ćir-Đorđu nepoverenje, i mesto njega izabra Miću »Oficira«, sada zakonita muža Ljubice ili Đuzele, koja je ranije onako opširno prikazana čitaocima, i čija bi se uloga pokazala tek u ovim sledećim glavama, i dela njena opravdala onoliki opis njen u glavi četvrtoj. Ali kakvom merom merite, onako vam se i vraća! Kao što je ćir Đorđe ostao bez Đizele, tako i Sreta bez Todore; njome se oženio ćata Pera, provodeći medeni mesec baš onda kad se Sreta premeštao iz sela.
A u dvadeset drugoj glavi bio bi jedan dugačak ali i žestok Sretin odgovor gospodinu revizoru te školske godine kad je limunacija bila. Moto je bilo: »Oj davori ti Kosovo ravno, šta si danas dočekalo tužno, da Arapin sad po tebi sudi!« Bilo je uzvika: Jadna prosveto! Jadni podmladak srpski! Bedni učiteljski stalež! Spominjana je i školska prašina, i slaba pluća, i masna dijurna revizorima i slaba nagrada učiteljeva i još mnogo štošta. Nije nužno ni spominjati da je revizor najgore prošao; izgrdio ga je tako da ga, što naši kažu, ni pas s maslom ne bi pojeo. A zakačio je dobro i učitelje petičare, naročito one koji mu se ne odazvaše i ne potpomogoše ga onda. Onoga pčelara nazva trutom, onoga što širi svilodelje bubom, onoga što se odao ratarstvu đubretarom, a onoga što kupi pesme manastirskim slepcem. Sve ih je izgrdio ožalivši jadan narod što ima takve nedostojne sinove i učiteljstvo, što ima takve članove. — Dopis nije bio iz Prudelja nego iz drugog nekog mesta (gde je bio premešten i već počeo kupiti potpise za nepoverenje staroj opštinskoj upravi čiji mu se predsednik odmah na prvi pogled nikako nije dopao), a na dnu dopisa potpisao se: Amos Komenski »Dvojkaš«.
Sve je to napisano bilo u te četiri glave, a mogla je čak i peta doći, u kojoj bi bilo opširno izneto kako je Sreta otimao opštinski pečat i tom prilikom dobio užasnu čvorugu na čelu. Ali je sve to, na žalost pisca a na sreću čitaoca (jer bi knjiga izašla deblja nego najdeblje skupštinske stenografske beleške), moralo izostati, — i tako se ova pripovetka morala naprečac sa osamnaestom glavom svršiti, pošto je g. Steva Radosavljević-Bdin, vlasnik ovoga lista,* otkazao piscu dalje gostoprimstvo u listu s rečima: da neće više da štampa Sretine budalaštine.