Ливљанин кадија и Михат харамбаша
Књигу пише Ливљанин кадија,
Те је шаље у Врану планину
На кољено Михат-арамбаши:
"Побратиме, Михат-арамбашо,
"Љето прође, хладна зима дође,
"Ђе ћеш, побро, зиму зимовати
"Са твојијех тридест соколова?
"Ајде, побро, каменоме Ливну
"А у моје камене подруме,
"Ту ћеш, побро, зиму презимити,
"Имам доста вина у подруму,
"И симита хљеба бијелога.
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Никоме те проказати нећу.
"А кад теби свети Ђорђе дође,
"Опет бјежи у Врану планину."
Кад Михату ситна књига дође,
Сву држину Михат покупио,
И пред њима књигу проучио,
Што му пише Ливљанин кадија.
Сва Михату пристаде дружина,
Али неће барјактаре Божо,
Већ Михату поче говорити:
"Побратиме, Михат-арамбаша,
"Зар ти вјеру држиш у Турчину?
"Знаш ли, брате, Михат-арамбаша,
"Ја каки су Лијевљани Турци?
"Кад у подрум кадији одемо,
"Па опазе Лијевљани Турци,
"Ту ћемо сви главе изгубити,
"Ниједан се неће зам’јенити."
Али Михат Божа не слушаше,
Него себе и дружину спрема,
Па каде се, браћо, опремише,
Те пођоше низ Брану планину,
Сам остаде барјактаре Божо.
А кад Божу измаче дружина,
Замисли се Божо барјактаре,
Све мислио, на једно смислио:
"Куд отиде моји тридест друга,
"Ни ја јунак нећу останути,
"Да се нећу натраг повратити."
Барјак скиде, те опаса на се,
Па полеће низ Врану планину,
Докле своју достиже дружину,
Па одоше камениту Ливну.
Бог им даде и срећа донесе,
У лијепо доба долазише,
Долазише у сутона првог,
Кад су Турци у џамије били.
Право иду пред кадијну кулу.
Куца Михат алком на капију,
Ал’ капија љуто заклопита,
Док кадијне кћери опазише,
Пак одоше, те бабу казаше.
Кадија се одмах осјетио,
Пак кћерима поче говорити:
"Трч’те, кћери, врата отворите,
"Биће дошо побратим Михајло
"Са његови тридест соколова."
Кад дјевојке ријеч разумјеше,
Обадвије слећеше низ кулу
Отклопити гвоздену капију.
Кад капију младе отклопише,
Пак хајдуци пред кулу дођоше,
Засија се кадијна авлија
Све од тока и срмали поша,
И пушака лаки џефердана.
Кад кадијне кћери угледаше,
Обадве се љуто поплашише,
Па на танку кулу побјегоше,
Те казаше свом бабу кадији.
А кад зачу на кули кадија,
Одмах скочи, полеће низ кулу,
Како спаде пред подрума свога,
Одмах Турчин подрум отворио,
Уљегоше сви хајдуци редом.
Руке шире, с кадијом се љубе,
Ал’ га Божо ни гледати неће
Нег’ на страну окренуо главу.
Ту хајдуци трудни посједаше,
А кадијне кћери допадоше,
Донесоше тридесет чибука,
Па за њима кафу и ракију.
Таман мало они посједише,
А кадија вечеру опрема,
Ал’ ево ти лака татарина
Из Травника града бијелога,
Ситну књигу носи под пазуом,
Те је даје Ливљанин-кадији.
Кад кадија књигу проучио,
Одмах своје кћери дозиваше,
Пак кћерима поче говорити:
"Кћери моје, двије круне златне,
"Добро мога паз’те побратима
"И његови тридест соколова,
"Док отидем бијелу Травнику,
"Мене виче Травнички везире,
"И чувајте врата на подруму,
"Подрум ће вас, кћери, удавити."
Па он пође бијелу Травнику.
Далеко га везир опазио,
Громовито на кадију викну:
"Ђе с’, кадијо, јатаче хајдучки?
"Што ће теби Михат у подруму,
"Што је самом Богу досадио,
"И друмове царске затворио,
"Харач царски не да покупити,
"Ни у Стамбол цару оправити?"
Па га узе по свилену пасу,
Те га баци низ бијелу кулу,
Мртав паде под кулу кадија.
Одмах везир делибашу викну:
"Вјерна слуго, делибаша Ибро,
"Спреми одма тридесет делија,
"Иди право Ливну каменоме,
"Те кадијну кулу опколите,
"И под кулом камена подрума,
"У њему је Михат арамбаша
"Са његови тридест и два друга.
"Свије ћеш их, слуго, похватати,
"И довести бијелу Травнику."
Радосно се делибаша спреми
И поведе тридесет делија,
Па пођоше Ливну на крајину.
Кад дођоше Ливну камениту,
Закуцаше алком на капији,
А кадијне кћери опазише,
Пак стрчаше под бијелу кулу,
Одмах цуре врата отворише.
Кад делије везирске видјеше,
Обадве се љуто поплашише,
Па на кулу младе побјегоше.
Ибро право иде пред подрума,
Па Михата по имену виче:
"Побратиме, Михат-арамбаша,
"Отвори ми врата на подруму,
"Дошо сам ти, побро, из Травника."
А кад зачу Божо барјактаре,
Одмах позна делибашу Ибра,
Пак он викну љуто на дружину:
"А на ноге, моји соколови,
"Делије нам подрум опколише,
"Одмах дуге пушке прихватите,
"Па сви с једне стране посједајте,
"Ја ћу, браћо, подрум отворити."
Одмах Божа послуша дружина,
Сваки своју пушку прихватише,
И на једну страну посједаше.
Тада видје Михат арамбаша,
Да је јунак дошо до невоље.
А кад Божо нареди дружину,
Онда поче друштву говорити:
"Браћо моја, тридест соколова,
"Ја ћу ође бити арамбаша,
"Немојте се који преварити,
"Прије мене пушку избацити,
"Док не пукне моја павталија.
"Ја ћу гледат’ делибашу Ибра,
"А ви, браћо, сваки по једнога?
"Више пушке бацити немојте,
"Повадите ноже од појаса,
"Па у Турке јуриш учините,
"Па што коме Бог и срећа даде."
Па отвори врата на подруму.
А кад уђе делибаша Ибро
Са његови тридесет делија,
Сви на једну страну посједаше.
Тада Михат две пошћерке викну
Да донесу кафу и ракију.
Дјевојке га одмах послушаше,
Донесоше кафу и ракију.
Прву чашу Михату донеше.
Онда скочи делибаша Ибро,
Оте чашу из руке дјевојци,
Па наздрави Михат-арамбаши:
"Здрав си, курво, Михат-арамбаша!
"Ни у моје ни у твоје здравље,
"Већ у здравље моје прекоморке,
"Која ће ти срце покварити"
Михат шути, ништа не говори,
А кад Ибру једна чаша дође,
Оте чашу барјактаре Божо,
Па наздрави делибаши Ибру:
"Здрав си, Ибро, млада потурице!
"Ни у моје ни у твоје здравље,
"Већ у здравље моји даницкиња,
"Које ће ти скоро досадити."
Како чашу узео у руке,
Не хтједе је ни окушат’ курва,
Веће Ибру међу очи баца,
А за њоме двије даницкиње;
Мртав паде делибаша Ибро.
Како Божо даницкиње баци,
Сви хајдуци пушке избацише,
Сваки своју замијени главу,
Па се оштра гвожђа доватише,
Из подрума сложно излећеше,
Побратиме, здраво и весело.
Одмах Михат излеће на кулу,
Те дарива две миле поћерке,
Свакој даде по триста дуката,
Пак одоше здраво и весело.
Нама свима здравље и весеље,
Све пјевати, те се веселити,
Мила браћо у Врану планину!
