Лејла Блажевића (Љубушки)
0001 Откако је свијет постануо,
0002 Није љепши цвијет процвануо,
0003 Нит је љепша процвала дјевојка,
0004 Нег Омера Лејла Блажевића.
0005 Просе Лејлу на четири стране,
0006 Али Лејла не ће ни за кога,
0007 Већ свог драгог Танковић-Османа;
0008 Који има тријест самокреса,
0009 Сами крешу, сами ватру дају.
0010 То зачуо Сењанин Иване,
0011 Говорио Сењанин Иване:
0012 »Ах тако ме не родила мајка,
0013 Већ кобила, која коње рађа;
0014 Ја ћу сковат тријест самокреса,
0015 Сами крешу, сами ватру дају;
0016 Ја ћу сковат ноже сухог злата,
0017 Ја ћу сковат бурме сухог злата;
0018 Премамићу Лејлу Блажевића.«
0019 Што је Влаше пјано говорило,
0020 То тријезно Влаше учинило.
0021 И он кује тријест самокреса,
0022 Сами крешу, сами ватру дају,
0023 И он кује бурме суха злата,
0024 И он кује ноже суха злата.
0025 Кад је био с вечер’ по јацији,
0026 Он ми оде Лејли под пенџере,
0027 Те он маче ситне басамаке,
0028 Од стотину и три басамака,
0029 И попе се Лејли на пенџере,
0030 Куцнуо је руком у пенџере.
0031 Проговара Лејла Блажевића:
0032 »Ко то куца руком по пенџеру,
0033 Није вакта куцат на пенџере.«
0034 Говорио Сењанин Иване:
0035 »Зар ме, душо, познати не мореш,
0036 Свога драгог Танковић-Османа?« –
0037 »А кад си ти Танковић Османе,
0038 Камо теби тријест самокреса,
0039 Сами крешу, сами ватру дају?« –
0040 »Ево ми их, Лејло, душо моја.« –
0041 »А кад си ти Танковић Османе,
0042 Камо теби ножи суха злата?«
0043 »Ево ми их, Лејло, душо моја.« –
0044 »А кад си ти Танковић Османе,
0045 Камо теби бурме суха злата?« –
0046 »Ево ми их, Лејло, душо моја.« –
0047 »А кад си ти Танковић Османе,
0048 Камо теби везена јаглука,
0049 Што сам ти га ја Лејлија дала?«
0050 Ту се Влаше врло препануло:
0051 »Осто ми је, душо, у мејхани.« –
0052 »Када си ти Танковић Османе,
0053 Што си тако грло пром’јенио?« –
0054 »Ја сам, душо, пићем претјерао,
0055 Па сам стога грло пром’јенио;
0056 Хајде, Лејло, да идемо двору!«
0057 Превари се, ујела је гуја! –
0058 Опрема се Лејла Блажевића
0059 Она сиђе низ танахну кулу,
0060 Од ње Влаше лице окреташе,
0061 Он је меће за се на коњица,
0062 Три пута је опасао пасом,
0063 И четврти од сабље кајасом,
0064 Те отиште преко поља равна.
0065 Њему вели Лејла Блажевића:
0066 »Мој Османе, мој очињи виду,
0067 Зар ме водиш продат у Кауре?«
0068 Њојзи вели Сењани Иване:
0069 »Није ово Танковић Османе,
0070 Већ је ово Сењанин Иване.«
0071 Кад је Лејла ријеч разабрала,
0072 Цикнула је кано љута гуја;
0073 Белензуке с руку бацијаше,
0074 Кад наиђе мали Шабан-ага,
0075 Нека види, жалосна му мајка,
0076 Да му оде Лејла у Кауре.
0077 Алчаткију са главе бацила,
0078 Кад наиђе гојени Халиле,
0079 Нека види, жалосна му мајка,
0080 Да му оде Лејла у Кауре.
0081 Па је русу косу одрезала,
0082 Своју косу на друм је бацила,
0083 Нека види Танковић Османе,
0084 Нека види, жалосна му мајка,
0085 Да му оде Лејла у Каруе. –
0086 Глас до гласа, хабер до хабера,
0087 Хабер дође гојеном Халилу:
0088 »Зло га сио, гојени Халиле,
0089 Одведена Лејла у Кауре,
0090 Одвео је Сењанин Иване!«
0091 Кад то чуо гојени Халиле,
0092 Цикну Халил кано љута гуја,
0093 Па он иде аги Мустаф-аги:
0094 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0095 Одведена Лејла у Кауре,
0096 Одвео је Сењанин Иване.
0097 Хоћу ићи потражити Лејлу,
0098 Да ћу своју изгубити главу.«
0099 Мустаф-ага њему говорио:
0100 »Не будали, гојени Халиле,
0101 Нек је тражи Танковић Османе,
0102 Лејла хоће Танковић-Османа.«
0103 Опет вели гојени Халиле:
0104 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0105 Хоћеш ли ми у помоћи бити,
0106 Хоћу тражит Лејлу Блажевића!«
0107 У то доба мали Шабан-ага:
0108 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0109 Одведена Лејла у Кауре,
0110 Одвео је Сењанин Иване,
0111 Хоћу ићи потражити Лејлу,
0112 Да ћу своју изгубити главу!«
0113 Мустаф-ага њему говорио:
0114 »Не будали, мали Шабан-ага,
0115 Нек је тражи Танковић Османе,
0116 Лејла хоће Танковић-Османа!«
0117 Опет вели мали Шабан-ага:
0118 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0119 Хоћеш ли ми у помоћи бити,
0120 Хоћу тражит Лејлу Блажевића!«
0121 У та доба Танковић Османе:
0122 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0123 Одведена Лејла у Кауре,
0124 Одвео је Сењанин Иване,
0125 Хоћу ићи потражит Лејле,
0126 Да ћу своју изгубити главу!
0127 Хоћеш ли нам у помоћи бити?«
0128 И одоше свом бијелом двору,
0129 Отварају попете сандуке,
0130 Они ваде катанске хаљине,
0131 Шкрљак-капу на главу устичу,
0132 Беневреке на ноге облаче,
0133 А расплећу туре од перчина,
0134 И уплећу криже и медаље;
0135 Кад је мука није ни грехота:
0136 И одоше Сењу каменоме.
0137 Кад су дошли Сењу каменоме,
0138 Ту не сједе млади базрђани,
0139 Већ ту сједе дикле базрђани,
0140 Попустиле ноге низ полице,
0141 А низ ноге танке ногавице.
0142 Говориле дикле базрђани:
0143 »Бог убио три младе катане,
0144 Од како је Сење постануло,
0145 Није жешћи Маџар пролазио,
0146 На жешћијем коњ’ма од мејдана.«
0147 Њима веле три Турчина млада:
0148 »Пазар-буле, не сол’те смокава,
0149 Гдје је овдје најпјан’ја мејхана,
0150 У њојзи крчмарица Мара?«
0151 Њима веле пазар-буле младе:
0152 »Ви се често обзирте на л’јево,
0153 Видјећете популана врата,
0154 Двије халке од сухога злата,
0155 Оно нам је најпјан’ја мејхана.«
0156 И одоше три Турчина млада,
0157 Одјахаше коње од мејдана.
0158 Угледа их крчмариц Мара,
0159 И познаде гојеног Халила,
0160 Руке шири крчмарица Мара,
0161 Руке шири, у лице га љуби:
0162 »Гдје си, јадан, гојени Халиле?«
0163 Њојзи вели гојени Халиле:
0164 »Не турчи ме, крчмарице Маро,
0165 Не турчи ме, кад невоље није,
0166 Могу с тебе изгубити главу.«
0167 Говорила крчмарица Мара:
0168 »Не влаши се, гојени Халиле,
0169 Не влаши се, кад невоље није,
0170 Вјера моја, издавања нема.«
0171 Њојзи веле три Турчина Млада:
0172 »Крчмарице, по Богу сестрице,
0173 Одведена Лејла у Кауре,
0174 Одвео је Сењанин Иване.«
0175 Њима вели крчмарица Мара:
0176 »Кад видио, каква је дјевојка,
0177 Послао је задарскоме бану,
0178 Не смио је код себе држати.
0179 Послао је Задру каменоме,
0180 Гдјено никад Турчин не улази,
0181 Отклен никад робље не излази.«
0182 Кад то чула три Турчина млада,
0183 Цикну Осман кано љута гуја:
0184 »Крчмарице, по Богу сестрице,
0185 Како ћемо Лејлу избавити?«
0186 Кад то види крчмарица Мара,
0187 Што то чине три Турчина млада,
0188 Њојзи се је в’ома сажалио,
0189 Те је њима ’вако говорила:
0190 »Не плачите, три Турчина млада,
0191 Ево вама чисту вјеру дајем,
0192 Да ћу васке Задру опремити,
0193 У ђемији Ђура Латинина;
0194 Он је давно са мном побратиме,
0195 Водиће вас мору на ђемију.«
0196 Кад то чула три Турчина млада,
0197 Говорила три Турчина млада:
0198 »Скухај нама до три брашљенице,
0199 Испеци нам три шарке кокоши,
0200 То ће нама бршљеница бити.«
0201 Кад у јутру бијел дан освану,
0202 Одведе их крчмарица млада,
0203 Одведе их мору на ђемију,
0204 Даје њиха Ђуру Латинину:
0205 »Побратиме, Ђуро Латинине,
0206 Прими мени три катане младе,
0207 Јер су они из Семендре града,
0208 Њиха шаље од Семендре бане,
0209 Шаље њиха Задру каменоме.
0210 Он је чуо велико весеље,
0211 Заробљена Туркиња дјевојка,
0212 Шаље њиха бану на весеље.«
0213 Прима њих Ђуро Латинине,
0214 Одведе их Задру каменоме.
0215 И дођоше Задру каменоме;
0216 Право иду задарскоме бану.
0217 Њима вели од Задарја бане:
0218 »Отклена сте, три катане младе,
0219 Отклена сте, од којега града?«
0220 Њему веле три катане младе:
0221 »Господине, од Задарја бане,
0222 Ми смо млади од Семендре града;
0223 Посло нас је од Семендре бане,
0224 Посло нас је теби на весеље,
0225 Што с’ добио Туркињу дјевојку.«
0226 Кад то чуо бане Каурине,
0227 Он говори малдим катанима:
0228 »Хеј аферим, три катане младе!«
0229 Донесе им вина руменога,
0230 Овновине дебелога меса.
0231 И бешкота хљеба бијелога.
0232 Вино пију три Турчина млада,
0233 А у себи Бога спомињаху,
0234 Кад је мука, није ни грехота.
0235 Бирмем бану ситна књига дође
0236 Од онога Сењанин-Ивана:
0237 »Чујеш ли ме, од Задарја бане,
0238 Ти у двору три Турчина имаш,
0239 Дошли су ти враћати дјевојку;
0240 Један Турчин омалена раста,
0241 Омалена, широкијех плећа,
0242 Оно ти је главом Шабан-ага;
0243 Други Турчин гојени Халиле,
0244 У лишцу је кано и дјевојка,
0245 А у струку љепши нег дјевојка;
0246 Трећи ти је Танковић Османе,
0247 Више му је бена по образу,
0248 Него нокти по књизи бијелој.«
0249 Књигу учи од Задарја бане,
0250 А на Турке очима покреће; -
0251 Све су Турци, ко што књига каже.
0252 Говорио од Задарја бане:
0253 »Донес’те ми бијеле инџиле.«
0254 Шабане се крије за Халила,
0255 А Халил се крије за Османа;
0256 Осман чита боље, него бане.
0257 Говорио од Задарја бане:
0258 »Бог убио Сењанин-Ивана,
0259 Ма’ не смакох три катане младе!«
0260 На авлији сјајно коло игра,
0261 Изведоше Туркињу дјевојку.
0262 Ја каква је,ујела је гуја!
0263 Сво је коло главом надхитила,
0264 А љепотом млада зачинила.
0265 Говориле три катане младе:
0266 »Господине, од Задарја бане,
0267 Је ли изун коло погледати,
0268 Да видимо Туркињу дјевојку,
0269 Је ли она, ко штоно је кажу.«
0270 Изун даде од Задарја бане,
0271 И одоше три Турчина млада,
0272 И одоше коло погледати.
0273 Ал у колу Лејла Блажевића.
0274 Кад је Осман угледао Лејлу,
0275 У Осману срце заиграло.
0276 Изнесоше тепсију дуката,
0277 Не би ли се преварила Лејла,
0278 Не би ли се превјерила Лејла.
0279 Лејла им се преварити не ће,
0280 Лејла им се превјерити неће:
0281 Већ спомиње Бога и Шабана:
0282 »Мој Шабане, моје љуте ране!
0283 Доклен чујем тебе у животу,
0284 Лејла ти се преварити не ће,
0285 Лејла ти се превјерити не ће!«
0286 Износе јој тепсију бисера,
0287 Не би ли се преварила Лејла,
0288 Не би ли се превјерила Лејла.
0289 Лејла им се преварити не ће,
0290 Лејла им се превјерити неће,
0291 Већ спомиње Бога и Халила:
0292 »Мој Халиле, мој очињи виду!
0293 Док те чује у животу Лејла,
0294 Лејла ти се преварити не ће,
0295 Лејла ти се превјерити не ће!«
0296 Износе јој клинце и чекиће,
0297 Да прикују Лејлу Блажевића,
0298 Не би ли се прападнула Лејла,
0299 Не би ли се превјерила Лејла.
0300 Лејла им се препаднути не ће,
0301 Лејла им се превјерити не ће,
0302 Већ спомиње бога и Османа:
0303 »мој Османе, рано непребона!
0304 Лејла ти се препаднути не ће,
0305 Лејла ти се превјерити не ће,
0306 Доклен чујем тебе у животу!«
0307 Осман даље дурати не може;
0308 Веће викну грлом и авазом:
0309 »Ево мене, Лејло, душо моја,
0310 Немој ми се, душо, преварити,
0311 Немој ми се, душо превјерити,
0312 Немој дати вјеру за невјеру,
0313 Л’јепу вјеру турску за каурску!«
0314 За њима су потјер потјерали,
0315 Ал је њима лоша срећа била,
0316 Од града им затворена врата.
0317 Ал је њима добра срећа била,
0318 Од цркве им отворена врата,
0319 У цркву се Турци затворили.
0320 Мало вр’јеме, за дуго не било,
0321 Говорио Хрњо Мустаф-ага,
0322 И он виче слугу Хусеина:
0323 »Хусеине, моја вјерна слуго,
0324 Хајде скучи бајрак с чивилука,
0325 Разапни га пред малу џамију,
0326 Па му темре удари у земљу,
0327 А испали до два веденика,
0328 Који ждеру литру тученика,
0329 Нек се купе млади Крајишници.«
0330 У млађега поговора нема;
0331 Он докучи бајрак с чивилука,
0332 Па му темре удари у земљу,
0333 А испали до два веденика,
0334 Који ждеру литру тученика.
0335 Оде јека низ ески-Кладушу,
0336 Скупише се млади Крајишници.
0337 У то доба ага Мустаф-ага,
0338 Њима вели ага Мустаф-ага:
0339 »Чујете л’ ме, моја браћо драга,
0340 Отишо је Халил за дјевојком,
0341 Па се бојим гојену Халилу,
0342 Да ми не ће Халил погинути.
0343 Ко имаде остарјелу мајку,
0344 Нек не иде у чету јуначику;
0345 Ко имаде вјерну љубу своју,
0346 Нек не иде у чету јуначку,
0347 Да не куне на танахној кули.
0348 Коме дућа диван-кабаница,
0349 Мач и пушка и отац и мјка,
0350 Који море стићи и побјећи,
0351 На запету пушку ударити,
0352 Нека иде у чету јуначку.«
0353 Осуше се млади Крајишници,
0354 И остаде триста Крајишника,
0355 Оде Мујо у чету јуначку.
0356 Куд год ишли у Задар су сишли,
0357 Кад су дошли у гору зелену,
0358 Мустаф-ага дружби говорио:
0359 »Чујте л’ ме, дружинице моја,
0360 Останите у гори зеленој,
0361 Покрај б’јеле цркве манастира,
0362 А ја идем до Задарја сићи,
0363 Да потражим гојена Халила.
0364 Када пукне везена шешана,
0365 Ви сиђите, моја браћо драга,
0366 Покрај б’јеле цркве манастира,
0367 Ондје ћемо мачем ударити;
0368 Што год нама Бог и срећа даде.«
0369 Па облачи катанске хаљине,
0370 И он оде Задру каменоме,
0371 И поведе малог Радојицу.
0372 Кад је дошо Задру каменоме,
0373 Око цркве топи удараху.
0374 Осјети се ага Мустаф-ага,
0375 Да је зашо Танковић Османе,
0376 А и братац гојени Халиле.
0377 Мустаф-ага Раду говорио:
0378 »Чујеш Раде, ако Бога знадеш,
0379 Око цркве пуцају топови,
0380 Ондје нам је гојени Халиле;
0381 Каж му, Раде, ако Бога знадеш,
0382 Да је дошо ага Мустаф-ага.«
0383 Мујо иде бану Каурину,
0384 Њему вели од Задрја бане:
0385 »Отклена си, незнана катано,
0386 Отклен ли си, од којег ли града?« –
0387 »Господине од Задарја бане,
0388 Из Јајца сам Јајчанине Вуче;
0389 Ја сам чуо за твоје весеље,
0390 Ја сам дошо на твоје весеље.«
0391 Врло га је бане дочекао,
0392 Бојали му чибук запалио,
0393 Црвеним га вином напојио.
0394 Стаде њему бане казивати,
0395 Како била три Турчина млада,
0396 И како су у цркву побјегла,
0397 Како бије и дању и ноћи.
0398 Њему вели ага Мустаф-ага:
0399 »Је ли просто мени говорити?« –
0400 »Просто ти је, Јајчанине Вуче!« –
0401 »Јазук ти је цркву оборити;
0402 Ми моремо њиха преварити,
0403 На превару њиха повадити,
0404 Ко што сам их пуно преварио.«
0405 То је бану врло мило било,
0406 Поклони му три Турчина млада,
0407 Оде Мујо на црквенска врата;
0408 Одмакоше од цркве топове.
0409 Раде њима прије казивао,
0410 Да је дошо ага Мустаф-ага;
0411 Ту се Турци врло веселили.
0412 Дође Мујо на црквенска врата:
0413 »Отварајте, три Турчина млада,
0414 Бану сам се за Вас умолио,
0415 Бане Вас је мени поклонио.«
0416 Кад то чула три Турчина млада,
0417 Од цркве су отворили врата,
0418 Ухватио три Турчина млада,
0419 Руке веже, али их не стеже.
0420 Хабер дође од Задарја бану:
0421 »Измами ти Јајчанине Вуче,
0422 Измами ти три Турчина млада,
0423 Свеза њима руке наопако.«
0424 То је бану врло мило било:
0425 »Хеј аферим, Јајчанине Вуче,
0426 Благо мајци, која те родила,
0427 И сестрици која те њихала.«
0428 Бане вели Јајчанину Вуку:
0429 »А Бога ти, Јајчанине Вуче,
0430 Хајд’ погуби три Турчина млада.«
0431 Њему вели Јајчанине Вуче:
0432 »Господине, од Задарја бане,
0433 Ми не ћемо њиха погубити,
0434 Сјутра и јест цвијетна недјеља,
0435 Изић’ ћемо цркви манстриру,
0436 Усјећ’ ћемо три дренова коца,
0437 Метнућемно Турцим’ на рамена,
0438 Повести их цркви манастиру
0439 И повести Туркињу дјевојку,
0440 На пољу их на колац набити;
0441 Нека види Туркиња дјевојка,
0442 Да турчина ни једнога нема.«
0443 Тоје бану врло мило било.
0444 Кад свануло и сунце грануло,
0445 Подигли се цркви манастиру,
0446 Поведоше три Турчина млада,
0447 На рамена коце им метнуше.
0448 Поведоше и Туркињу младу,
0449 И са њоме тријест дјевојака.
0450 Кад су били насред поља равна,
0451 С њима иде од Задарја бане
0452 А пред њима Риђанине Вуче,
0453 А на риђој својој бедевији,
0454 Прескочио Туркињу дјевојку.
0455 Кад су били преко поља равна,
0456 А да видиш аге Мустаф-аге:
0457 Када Власи у цркву уђоше,
0458 Он испали везену шешану,
0459 А Турцима опростио руке,
0460 А у руке ћорде утурио.
0461 И дотрка триста Крајишника,
0462 У цркву су јуриш учинили,
0463 Погибише од Задарја бана,
0464 Заробише тријест дјевојака,
0465 Погубише Риђанина Вука,
0466 Заробише риђу бедевију,
0467 И узеше Туркињу дјевојку,
0468 И одоше пољем пјевајући.
0469 Хоће Мујо Лејлу за Халила,
0470 Лејлија је Мују говорила:
0471 »Мустаф-ага, триста пута брате,
0472 Ах тако ти дина и имана,
0473 И тако ти шехри-рамазана,
0474 Немој мене с Осмом раставити!«
0475 За Османа вјенча се дјевојка.
